Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина».

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

понедељак, 03. март 2014.

Шест песама из једног рукописа / Александар Лукић

Александар Лукић, песник (снимак начињен приликом доделе књ. награде "Ленкин прстен")



ПРЕКО ГРАНИЦА

Две дојке приљубљене на грудима
на лопатицама средњевековног скелета;
за овај живот, за овај рат.
Уобичајено смењују се ноћ и дан.
Гладна уста изгубљених старица
у раму празних излога у улици
одмах испод „Москве“ хотела
на гласу. Шта да кажем о животу?
Нимало узвишен није живот.
Преко граница, поражене душе
умиру. Пате далеко иза фронта.

Сунце и Месец, свезани.
Хоће ли ко поверовати ако кажем:
станујем близу протува. У отаџбини
током рата, у чију реч се сумња.
Муљачу грожђа наликује отаџбина.
Отуда уместо вина цури крв
у посуде земљане, око мене:
„Драга мамице – сликам крв са крвљу“.
Подметни главу под јастук,
кад немаш сна, као што поспане птице
главу гурну под крило,
одреди откуда грувају топови,
јесу близу, у шта циљају тешки топови?
Јесу ли то породичне куће, има ли у њима
станара; мајки са уплаканим девојчицама
стиснутим у наручју у куту собе;
или у подруму међу кацама.
У Србији за време рата, као у свим лудницама,
без врата, чекао сам да дођу по моју главу,
гранату набијену осамом
пуњену стиховима – расуту у стиховима.


УСИЈАЊЕ

Та, жарио сам сву ноћ ватру, без сна – опет
чарајући угарке. Жарачем чим додирнем
цепанице и сенке срљају да нестану на зиду –
о, ти трубо сукна, што се развијаш преда мном,
донета из древне ваљавице где те вода
учини таквом? Да мораш имати век трајања па
да мреш? Мислио сам сву ноћ, бацајући поглед
на живот досадашњи, па добро као да рекох себи у браду,
не од стида, гледајући у пламен ватре:
био си и остао сам. Бели јоргован у цвету,
на врху клисуре изнад Пека у мају. Чувај ватру.
Јесам ли такао током ноћи родослов?
Од шупљих главњи врви шума, кријући
кукувија безброј. Усијала се табла шпорета,
кунем се, да је соба хајдучких дуката попримила сјај.
Ај, на свежу коњетину, избијала је пара ватре са
рингле. Мој ХХ век.
Нек ми не верујеш, ти старо сумњало.
Говорих тако о себи у приликама
сличним овој ноћи. Нисам узвишен ја већ мој дух
натеран од малена да сведочи о свету у сликама
скупљеним у албум засвагда. То, што заступам
пред Богом, колико знам, прекор је мој стари,
и треба да нервира ситна пувала.
У књижевности нисам случајно.
Не мазим социјалистичке метле.
Пишем биће о сасвим обичној ноћи.
Држим чврсто жарач дат ми од старина,
из Елеузине као да је? Пепео се чини ласним ђубривом.
Али, ти ишти пламен. Брат ми га учини красним
поклоном, будући да је талентованији имао дар.
У Хомољу, кован је овај жарач неке ноћи,
сличној овој у којој бдим, прикани. Маштарије
ће поћи напред камо слећу ка неком блудном сину.
Трубе ће клизнути низ зидину, али, остаће свест о томе
како су живели, најбољи међу најгорима.
О, моје будно око, докле си стигло? Прикључити
се штошта може још животу. Рингли. О, љубави,
черечење плена, јух!


МУЉАЊЕ ГРОЖЂА

Девојке белих стопала муљају у каци
слатке гроздове грожђа. Сукње задигле рукама
држећи их у ваздуху. Ускоро ће покуљати
кроз славину слатка шира. Једну од девојака
љубио сам у ноћи, крадом, а кад ме она грицну
зубићима за врат, пожелех да се прихватим чаше.
Но, дуну ветар, протресоше се гране изнад нас;
она се уплаши оца свог па ужурбано пође кући.
по мраку.
Сад ме је познала и осмехује ми се из каце;
нуткајући ме да пробам опет младо вино. Иако
јој бејах близу, на корак, ја проговорих као
да зборим из оне љубавне ноћи кад ме напусти:
са пристојне даљине рекох храпавим гласом:
Немам чашу.
Али девојка се не збуни. Приђи, каза.
Имам је за обадвоје. Пиј из мојих уста.
Најбољи напитак од свих за човека је ту.
Очи моје, ено облачка. Ено још једног за њим
за тебе драга на небу.
Ах, ти ветре! Враголану без отаџбине,
потајно ти завидим. Проветравао си
градове и земље, љубећи красне деве успут,
а да те нису опазиле. Будилниче, што ме погура
у леђа на ћуприји реке; кад падох и засекох у
брзини образ, видевши млак поточић крви
вина у болу образа.
Ах, ти драга дево, што не допусти да
причам о животу, са цветом босиока
уденутим за уво на гранчици миришљавој.
Хтедох да кажем: човек уме да пати
стварније од Бога.
Наша љубав је шљунак обучен у маховину.

СТАТУЕ

Зашто сте тако наге –
беље од хашиша
од градоносних облака?
Певачице изложене оку публике.
Погледајте како и муљ
на припеци сунца отврдне.

ВЕЖБА

Тело баца сенку за собом, а дух?
Четкица за сапуњање браде.
У зимско јутро теглећим коњима,
пуше се леђа, испаравају као чајник.
Пролаз кроз маглу познајем,
пре сунца провући ћу се туда.

СВИЛЕНЕ БУБЕ

Ларве гусеница увијене у фишек бајатих новина,
учитељ подели ђацима постројеним у учионици.
Из огромне посуде кутлачом за чорбу
сипаше их у фишек као меру.
Ти одвратни сиви црвићи,
шуште у левку хартије.
Кратак курс о узгајању ларви одржао је директор
школе – а потом нас пустише кућама.
У магази – где држасмо со, прекрупу и овас,
обешене џакове, кантар, круњач –
положих ларве гусеница на под,
торбу дудовог лишћа просух близу њих,
а оне утонуше као у какав леш.
Данима потом лутах потесом села
берући зелено дудово лишће.
Ваљало је нахранити гладнице.
Онда је дошао дан, да у тај својеврсни логор
унесем грање и метле, јер, кад се гусенице преједу
оне онда пријањају уз гране лучећи свилу око себе.
За седмицу, бубе окончају задатак.
Ја сам оставио шаку чахура, знатижељан
да видим шта ће се десити.
Чахуре су пробушили бели лептири одлетевши кроз прозор.
Ваљда и људско тело на исти начин напушта душа.
 

 

петак, 28. фебруар 2014.

РАЗМИШЉАЊЕ О ОРФЕЈУ И СОТОНИ ДАНАС / Александар Лукић




СВЕКОЛИКА БИБЛИЈА говори и сања истовремено док најављује коначну пропаст насилника и уздигнуће малених. Израелац сања о сили која се намеће трајно, а сила којом се човек може наметнути јесте на првом месту сила руке и бокова, снага колена која не клецају, срца која остају постојано у борби. Богати и зликовци црпу своју силу из свог богатства, то је саблажњива сила. Постоји сила у служби Бога, постоји снага у слабости. Постоји сила у служби Сотоне. БИБЛИЈА овим означује биће које је само по себи невидљиво, али чије је деловање или утицај несумњиво у поступању других бића (зли или нечисти духови) или пак у напасти. Сотона или зли духови имају моћ над грешним човечанством; свака болест је знак Сотонине моћи над људима. Суочавајући се с болешћу, опседнутошћу, Исус се суочава са самим Сотоном; дарујући оздрављење, он побеђује управо Сотону.
Насиље произилази из силе, и оно није само сурово разарање, силовање, преступ, већ и много шта друго и у њему треба препознати и ЖИВОТНУ СНАГУ из које оно извире а које је - и остајући таквом - склона разорити сам живот. Позивање на БИБЛИЈУ има смисла, јер она не обмањује описујући насилничко стање у којем се налази човечанство, животне снаге и силе смрти налазе се у привидној равнотежи. БИБЛИЈА исто тако, и пре свега, открива да есхатолошки идеал о оном времену када ће се размахати живот без насиља може постати стварност у Исусу Христу. Насиље је старо колико и људски род. Убивши Авеља, Каин је починио насиље: "Крв брата твога из земље к мени виче" - каже Бог. Исус је дошао, запањујући своје савременике и све људе сложеношћу свога понашања. С Исусом је краљевство Божје нагло наступило и оно, супротно очекивању Израелаца, изазива насиље. Својим доласком краљевство Божије покреће насиље које је тешко описати, али га Исус не крије. Исус се буни против неправедног поретка који је препрека краљевству Божијем утолико што не прихвата то краљевство. У односу на насиље што влада светом, Исус наступа одрешитије него Стари Завет. Исус је први био жртва насиља. Он се одупире напасти да краљевство Божије успостави НАСИЛНИМ СРЕДСТВИМА. Одбија да буде револуционар политичар и да славу стекне не подневши жртву Распећа, Крста. Исус није проливао крв других, пролио је властиту крв.
А Орфеј? Славни митски певач и свирач, чија је песма помогла Јасоновој дружини, Аргонаутима, у многим тренуцима искушења, враћајући се из Колхиде, задржао се у Тракији, и ту оженио Еуридиком и наставио да живи међу дивљим Киконцима. Еуридика је, бежећи од силеџије Аристеја нагазила на змију која ју је ујела и усмртила. Орфеј је храбро сишао у подземни свет, надајући се да ће вољену жену повратити у живот. Својом песмом задивио је Харона, Кербера и тројицу судија у подземном свету и Хадово свирепо срце је толико смекшало да је пристао да му врати Еуридику, али под условом да је не сме погледати док не изађе на светлост дана. Враћајући се из подземља Орфеј је непрестано свирао, показујући тако пут вољеној жени. Не могавши да одоли љубави, Орфеј се у једном тренутку окренуо да види да ли га Еуридика прати - и то је био крај : изгубио ју је заувек. Несрећни певач вратио се међу своје Киконце, и кад је Дионис са својим менадама стигао у Тракију, Орфеј је одбио да му укаже поштовање и прихвати његов Култ; чак је своје сународнике учио другим обредима и мистеријама, што је Диониса разбеснело, па је нахушкао своје менаде на њега. На некој свечаности, док су чекале да мушкарци уђу у Аполонов храм, у коме је и Орфеј био свештеник, менаде су изненада дохватиле пободена копља испред храма, ушле у њега, поубијале све мушкарце, а Орфеју одсекле ноге и руке, потом и главу, и све то бациле у таласе реке Хебро.Али Орфејева глава је пливајући матицом реке стално певала и тако стигла до мора, па и даље. И тако даље.
Ова легенда старе Европе осим што је у приличној мери потресна, поучна, може бити врло захвална као полазно становиште у разматрању нове / старе теме: књижевност и насиље, односно данашњи песник и насиље. И Орфеј, и Христ, падају као жртве насиља.
И многи песници у овом ХХ веку завршавају трагично, као Орфеј и Христ. Говори се о неумитним законима историје. Владика Николај Велимировић, пак, каже: "Не постоје никакви историјски закони.Постоји само морални закон Божји. Руководећи се тим Законом божјим или газећи га – у име ко зна чега све не , а пре свега насиља, додајем ја - човечанство је клецало на знојном и крвавом путу час ка Богу час од Бога". Велимировић каже: "Постоје само две опредељене и једна неопредељена воља, света воља Божја, пакосна воља сатанска, и између њих воља човечија" (Жетве Господње, Њујорк, 1953, стр. 36).
Сва је историја човечанства у оквиру ове три воље, каже Велимировић.
ИСТОРИЈО, наша моријо,
Проклет био ко те створио.
Да тебе није ми бисмо давно
Отишли далеко, предалеко.

сматра Милован Данојлић. И још каже:

Сви се жале и свима фали
Или у кући, или у штали
Против нас је трочлана мафија:
Кремљ, Ватикан и Географија!

Данојлић се затим обраћа Светом Сави, уверен да "прозори су наши ћорави" и да:
Не бије нас Турчин на Морави
Него баксузлук и рђав глас.
Је ли историја заборавила овај народ? Има ли и колико смисла призивати је, ту историју која је
другде узела велики захук
у слободи и у једнакости?
Зар нам је оставила само, заиста:
тај зид, где паук
Празнину никако да премости!
Магистра, бедан си нам дала наук:
Како се од муке другом пакости.
Шта је то историја и какву то историју призива песник:
Смилуј се, посети дворе наше,
Испекли смо ти целог вола
За гозбу, и све су пуне чаше
Вина, што густо је као смола.
Свако те чека попут паше,
Да му се приклониш сасвим гола!
Песнику је стало до катарсе:
Дођи, опери нас од увреда,
Донеси нам памети, знања и воље,
Излечи нам душу од уједа
Што их зададоше муве и зоље!
К нама дођи, не иди код суседа,
Јер и он не заслужује ништа боље!
Данојлићева књига песама ЗЛО И НАОПАКО (БИГЗ, Београд, 1991) обилује примерима, искуствима и размишљањима на тему живота и историје, историје и зла, насиља и зачетка отпора, цивилизације и културе. У песми Моја домовина , Данојлић се пита: "Јесмо ли криви што нас има" свуда, и каже јетко:
Историјо, курво, хајде, обрежи
И мене у цркви Самодрежи
Ако ти хоћеш, прећи ћу и сам
У католичанство, или у ислам :
Мујезине, брате, не презири ме,
Променићу име и презиме,
Да не будеш усамљен, и једини
Окренут Меки и Медини
Ако треба, постаћу уштва
Рад пријатељства, слоге и друштва.
Прилагодићу се свакој мањини,
С курјацима урлати у планини,
Зелен ћу постати као шпинат,
И од мене ће остати само мој инат!
Данојлић је написао и изванредну песму Човекове муке, где на непуних пет страница, дирнувши у многе табуе најновије историје и сишавши у њен пакао, показује шта насиље и књижевност могу. Насиље је, чини се, увек више могло од књижевности. У изванредној песми Мучитељи и жртве, Данојлић вели :
Једни су мучитељи, други жртве;
Жртвама је час теже а час лакше
Ко је изумитељ игре нездраве?
Ко свира на тој лудој свирали?
Данојлић покушава непрестано да нам представи ту представу и тај комад у коме су многи "играли" и не знајући то. У песми Буђење на крају века Данојлић повлачи завесу и указује се језива сцена, а на њој они, ми
Одрасли у ропству и хајдучији,
Браниоци народне груде,
Од мученика најмученији,
Међ паметнима највеће луде,
Вино, у нашој што је вучији,
Једанпут хвале, други пут куде
Такви смо какви смо. Да смо друкчији
Родили бисмо се негде другде.
Гаси се век.Олази воз,
Утекла риба, омашио лоз,
У руци нам остало пола удила,
Све се сурвало скроз - наскроз,
Гадост је себи пресудила,
И сад, пробуђени, видимо: Броз
Чудовиште је из нашег тужног лудила.
Београдска "Политика" је у првомајском броју 1990. године објавила моју песму Вампировићи, назначивши да је из моје збирке Повратно коло, која је у то време већ неколико месеци чекала у "Просвети" да буде објављена. Ево те кратке песме:
Села су десетковали, стоку поклали као вуци /
и развукли по спрудовима. Најбоље комаде меса / приграбили
су себи, а остало препустили вранама. / Не крче
путеве, него газе и ломе што им се испречи. / Долазе из
ритова и баруштина које базде на карабит. / Говоре неразумљиве
речи. / Терају магарце претоварене робом
сумњивог порекла. / Има их доста, не могу се пребројати,
као ни мрави.
Што се тиче осталих песама у том рукопису, већ су биле објављене, највише у Књижевној речи, Летопису МС, Савременику и Развитку. Тај рукопис је чекао у "Просвети" пуне четири године, и летос, кад је промењено руководство, и кад је "Просвета" почела да објављује извесне књиге, мени је рукопис, који је у своје време прихваћен, враћен, без образложења. Већ припремљен за штампу, рукопис је уместо у штампарију, стигао натраг у Пожаревац, у моју фијоку!
Насиље и моћ имају мноштво обличја ; постоје читави обреди спутавања, онемогућавања и гушења. Постоји тиранија медиокритета, што другим речима значи: не постоји воља да се, како би Данојлић рекао, погледа "у очи пуној истини"!
И врсни и неврсни духови - "земље огрезле у дугове" - "провртни и превртни" - постали су незаменљиви, то јест: вечити и бесмртни, мучећи своју муку:
Променити име, а суштину
Гурнути у мрак и маглуштину.
Извући се тако смионо
Да се сачува и то, и оно.
Лагати весело, по домаћи
Али се с власти не помаћи,
Пресећи, а да остане несечено,
Рећи, а да није речено,
Јуче комунисти, сад социјалисти,
Ал' увек исти, увек на листи!
Заменити лево за десно, па затим
Наставити путем познатим,
На суво извући све моћнике
А жртвовати помоћнике,
Открити старе прње у ходу
Не напуштајући команду и мост на броду,
Због пуног чанка и чиније
Одступити два корака од линије,
И, свако под окриљем свог племена,
Сачекати боља времена.
Ево, прикупљају се врсни духови
Да преспавају зиму , као пухови...
Песму Завршни рачуни Данојлић завршава овако:
Поново се родити, али само / Као мушица кратковека, /
Не питајући докле ни камо / С невином тупошћу
прачовека. / Пола века, век сам читав чекао / Не знајући
шта чекам и шта ме чека, / С тобом, бесмислице лепорека.
А Посланицу непријатељима : Верујем у знамења небна
и изваннебна, / Њима потчиних свој правац и своје сопство.
/ Скупих у себи све што ми за живот треба : /
Пријатеље и непријатеље, потомство, слободу, ропство. /
Уста су ми на пети (храним се из родног тла), /
Равнодушан према добром и према злом удесу. /
Непријатељи моји руше се од зла / које не успеше у мене да
унесу.
Мирко Ковач (в. у књ. Европска трулеж, Београд, "Просвета", 1986, стр. 69) расветљавајући однос писац и политичка тврђава уочава : " На писце који служе властима умерени људи гледају с презрењем, а сама власт с неповерењем, јер тачно зна да ће они, кад се разочарају,постати њени огорчени противници. И заиста, веома често, отпадници су постали љута и непомирљива опозиција.Ту судбину су делили многи писци, бивши најамници, али још постоје различити начини њихове пропасти. Многи су доживели властиту моралну ерозију, поготову кад је историја разоткрила њихове вође као имбециле и убојице".
Многе од тих "корисних писаца" је већ прегазио, или ће прегазити, онај Милошев Слон Историје. Осим прве књиге песама У вагону Розанова, објавио сам још две: Оснивач подземне престонице и Страшни суд (1991), актуелне, не само по томе што су дирнуле у многе табу - теме, већ пре свега, верујем, по томе што су биле несумњив израз суочавања са најстрашнијим и најдоминантнијим злом и насиљем, не само овог ХХ века, него и минулих. Моју другу написану књигу Вампировићи или Повратно коло велики београдски издавач није смео да објави, претпостављам, бојећи се насиља политичке тврђаве.
Но, данашњем песнику, истинском, не вреде никакве жалопојке, а што се тиче освртања, оно као и за Орфеја може бити кобно: па ипак, данашњи песник треба да има храбрости да се осврне, да још једном сагледа све, по цену да никада не види своју Еуридику. Политичка тврђава, сам израз упућује на милитаристич ки, војни вокабулар, има свој, како Ковач каже, "онај већ гласовити рекламни хит једног погребног предузећа: Ви само умрите, а остало препустите нама! - Погребници у тоталитарној држави опустоше те још за живота, и ти си само мртвац за којег они живе, или слепац за којег они гледају. Али твој људски мото требало би да буде : - Свет ћу гледати својим очима, његова добра и његова зла! И нећу се предати ни мртав!"
Књижевност је - како пише Ковач – ПОТПУНИ ДОГАЂАЈ. Књижевност би могла да тежи заштити светости живота, мада у том свом науму има много мања средства од парламената и кабинета ратних, или неколицине, или само једног моћника. Свако насиље, оно најмање и оно највеће, прожето је злом, у коме је помешано опако, зверско и свирепо. Нема сигурног лека како да се човек спасе од тоталног насиља, једини лек је онај који важи и за кугу: бежати од њега што даље и што се брже може.
Паунд пише 1918. године: "Критика није ограничавајуће описивање или скуп забрана. Она обезбеђује утврђене полазне тачке. Она може раздрмати тромог читаоца. Мало тога што је у њој добро углавном се налази у залуталим реченицама".
Мајка свих ствари, рат ( Хераклит) - породила је толико наказа и чудовишта за коју би не пет, него пет стотина страница текста било премало! Животи и крв грађана су веома вредни.
"Крв грађана то је малтер којим се зидају државе тирана; стога би свак морао да настоји да се у његовој земљи не подижу такве палате", написао је Франческо Гвичардини (Андрићев превод).
Насиље је старо и има старе облике; књижевност би могла нешто да учини,  прежући човека у нове облике, иако се он тешко преже. Орфеј данас не мора да силази у лимб и пакао, довољно је да закорачи преко прага своје собе и осаме. Миодраг Павловић у песми Силазак у лимб каже:
Чудовишта се тетурају, / не зна се њихова врста, / сличне
су уљу кад се проспе, / језичине им ко влажно рубље по нама
/ и преко свега мастило неписменог мрака. / Чудимо се како
нам поглед још ради / и саветује да се склонимо под земљу
; / није баш рат, али пођи да се скријеш / међу бившу гамад
/ што нам сад изгледа весело и чедно / у поређењу... сва су
поређења пала / и око је свачије разроко. / Ко зна где су
врата? / Божанско последњу поруку шаље / преко мрклог
мрака.
Ти стихови из давно објављене књиге СВЕТЛИ И ТАМНИ ПРАЗНИЦИ, актуелни су и данас.
Андрић је преводио Гвичардинија, не Макијавелија, који пише смела упутства за идеалног владаоца - Гвичардинија, дакле, који бележи ситна искуства за ћифте и бирократе.
Гвичардинија, који је имао, као и Етјен де ла Боеси , аутор Расправе о добровољном ропству, узлете попут овог: "Тиранин улаже сав могући труд да открије тајну коју носиш у души; он ти ласка, води с тобом дуге разговоре,шаље људе који по његовом налогу постају с тобом присни да би те посматрали ; тешко је чувати се свих тих мрежа;али ако хоћеш да те не прозре, старај се о томе брижљиво и чувај се свом вештином свих ствари које могу да те одају,
не дај да те прозре и у то улажи онолико труда колико он улаже да би те прозрео".
Орфеј стоји на вратима пакла, данас ; окружује га апатија, чији је смисао, како је Јовица Аћин приметио у поговору књизи Маркиза де Сада Уживање у злочину (Градац, 1989, стр. 72),понављање, апатично понављање "апсолутно (...) равнодушно према истини и лажи, с оне стране је, тамо где влада разврат". Треба се чувати ума који је содомизован.
Равнодушност је гнусна ствар. Она је израз бестрасне хладноће која се захтева приликом вршења ма каквог злодела, насиља. Орфеј на вратима пакла присуствује примерним и непримерним перверзијама. Ор ф е ј  м о р а  д а  к р е н е  д а љ е  о д содомизовања, средишне де садовске перверзије, што даље од систематске јаловости. Према испиту невиности, испиту савести. Апатија и њено понављање, апсолутна апатија која људе "једина може одржати у стању перманентне трансгресије", обезбеђује напредак у злочину, у насиљу, у уживању
у злочину и насиљу. Аћин зна да је апатија "аскетска пракса, она је пракса радикалног разврата".
Мирослав Лукић, аутор изванредне књиге ЗЕМЉАНЕДОЂИЈА (БИГЗ, Београд, 1993, стр. 12) проговара о насиљу :
Ругоба овог доба гледа око себе
погледом глувонемог.
Храни се заборавом, губитком сена,
гажењем сенки.
Пари се са кучкиним синовима,
полуљудима полупсима.
Карике памћења служе јој
као предјело.
Прошлост је за њу само залогај.
Права су посластица за њу они
који своју главу носе у торби,
или у рукама.
Орфеј, прошавши кроз врата пакла, види догађаје у историји рода људског који као велико звоно, како рече Велимировић, звоне "на уши неглувима и позивају њихову савест на узбуну". Присуствује им. Присуствује бирању између Бога и сатане, бирању између добротвора и злотвора, бирању између Исуса и Барабе. Иако на избору добија бараба и Зло и Насиље, што потврђују сви песници на које сам се за ову прилику позвао, Орфеј треба да стреми Истини, да ни за длаку не одступи од ње, јер онда за километре одступа од правде и поштења, за читаве светлосне године од Наде. Орфеј треба да избегава оно о чему људи говоре, моћ, јер она садржи насиље, а насиље производи несрећу. Насиље вређа љубав Христову и треба га зауставити и избегавати, да би избегли гнев љубави. Живимо у времену кад је порнографија
пријемчивија од љубави. Људи су заборавили да су гости и путници у овом свету. Толико њих се претворило у безобразне госте и путнике. Многи су се острвили и никада неће признати своју острвљеност. За свако зло у себи и свету они криве другога ; себе - никада.
Насиље прелази у навику, оно је постало део свакодневнице.
Циљ насиља је увек нешто коначно,смисао књижевности - бесконачно.
Народ или човек који верује у силу зла, који улази у ортаклук са злом, ближе је проклетству него благослову, ближе је смрти него самом животу. Не треба подцењивати мали број оних који су се научили стиду и поштењу, иако су они капи воде у океану рода злог и прељуботворног. Тој мнозини се и Христ обраћао скоро пре две хиљаде година, као отровним осицама, као лицемерима, као слепим вођама, као будала слепим, као змијама и породу аспидином. Милован Данојлић, проклињући историју као "морију", руга се онима који нису ништа научили, као ни људи који су живели у временима када је Христос по земљи ходио и чинио чудеса. Где је једно насиље, ту су одмах многа насиља. Тиранисати, светити се, пљачкати, уништавати, уживати у злочину, силовати, палити и жарити, маргинализовати, омаложавати, мрзети, ућуткивати, убијати, варати, лажно оптуживати, уходити, уцењивати, рекетирати, подмићивати, заводити - списак би могао бити и дужи! – песник усред пакла, ипак, треба да се окрене оној нашој пословици: ближа је кошуља од хаљине.Песнику остаје да понови молитву: "Чини добро прво својој браћи по вери, па својим рођацима, па суседима, па онда даљњим и по вери и по крви, даљним и даљним до најудаљенијих крајева земље. Да не будемо као неки такозвани интернационалисти, који су спремни да чине добро онима најудаљенијима, а да своју најближу браћу, по крви и вери, оставе да беспомоћно гину и умиру".
      ______ Из књиге Александра Лукића: Између митарења чудовишта и уметности будућности, уводни есеј. - Пожаревац, 2011.

субота, 22. фебруар 2014.

Из огледа о богочовечанском реализму / Александар Лукић



 ЛУКИЋЕВСКИ ЗАГОНЕТНИ ПОГЛЕД ПРЕРУШЕНОГ ПЕСНИКА ИЛИ АНЂЕЛА
 ....

Некадашњим уредницима споменутих издавачких предузећа, УРЕДНИЦИМА ЈАЗОВА, међу којима има читав низ "угледнијих" послератних српских песника, пресудило је ВРЕМЕ; или, боље рећи, антологичари који су дошли деведесетих година. Баш оне Лукићеве стихове које су споменути “другови уредници” избегавали да објаве, господа антологичари су радо увршћивали у своје нове антологије.
Да ли је (не)тачно, претерано, ако се каже, данас, када се баци дуг поглед уназад, да је једини и прави песник ЛИНИЈЕ ПРСКАЊА епохе Хокус - покуса Мирослав Лукић?
Међутим, овај песник није само песник линије прскања епохе, већ и песник прскања унутарње свезаности, отуђености, погубности велике суше, рак - ране бастиона књижевног и сваког другог официјализма.



2

Постоји још једна фотографија на коју желимо да скренемо пажњу. Први пут је била објављена у првом издању АРХИВА У ОСНИВАЊУ, 1 - 2, 1996. године, на шестој страници. "Мирослав Лукић на обронцима Хомољских планина. Као студент, 1972. (Снимак Микана Аничића)."
На тој слици, у белом монтгомери мантилу, на висини, на бреговима, на чистини, двадесетдвогодишњи песник разбарушене косе, незаборавна и лепа лица, смело гледа у будућност, можда чак са радосним осмехом. Већ је песник, усправан, издвојен, као брест изнад коприва, и у позадини иза њега оцртава се величанствена перспектива, планина на којима је рођен и одрастао.
Две необичне фотографије, које се памте и које је снимио један сликар. Случајно? Зар има ишта случајно на свету?
На првој фотографији, реч је о оној којом започиње овај осврт, песник седи усред равнице Мачве, на "престолу" извађеном из дубина реке Дрине. На другој, на обронцима Хомољских планина, песник стоји величанствен, као неко усамљено дрво (како иначе, узгред буди речено гласи наслов једне од његових најновијих, књига есеја о односу мита и метафоре) ...
Може ли се дефинисати поглед песника на обема фотографијама: на првој на којој можда поглед песника призива анђела, у анђеоској одори, или на другој, на планини, на висини, на чистини, где тако смело, радосно и уверено гледа у будућност или на грозницу Творчеву, којој би да се преда до краја?
Може ли о томе поуздано да говори књижевни аналитичар, песникови пријатељи, или непријатељи, млађи брат, свеједно? Или тајну тог погледа, можда, једино зна анђео са лампом?
Понекада ми се чини да је грчка фамилијарност врло важна ствар, али у васколикој српској поезији, па и књижевности, од почетка па до краја другог миленијума, изгледа да није био велики број оних који су разумевали суштину те важне ствари. Покојни Станислав Винавер јесте. Велику грчку фамилијарност у српској поезији нико пре Мирослава Лукића није био постигао, јер та фамилијарност тражи не
само дизање него и спуштање у лествици бића. Она тражи опште сналажење и свуд. Обични људи и ствараоци на Балкану ближи су том осећању грчком од Италијана, Француза, Шпанаца, Немаца; они опште са својим јунацима и полубоговима и без вулгарности која не признаје никоме ништа; Балканци имају породично осећање према свима и свакоме, нарочито у највишој, најзрелијој поезији, народној. Лукић је дошао из једног драгоценог региона непресахле
традиције, старобалканског наслеђа. У детињству је био под огромним утицајем, не научних открића, рентгена, атомске бомбе, ступања на Месец, већ - Мита. Винавер је на Сорбони студирао физику и дружио се са зеленим и љубичастим пламеновима, који су буктали из разређених лампи лабораторија; Лукић је био вођен фењером анђела. Светлошћу. Религијом и мистиком.
Међутим, овај песник је човек свога доба, и његови стихови, романи и есеји, често имају снагу рентгенског снимка.
Непогрешивог. Лукићу је Рентгенов апарат помогао да види како се материја "развејава у зрачење и у светлост", и њему је то , као и Винаверу, изгледало реалније но "груба и случајна веза, ова прерушеност живота, ова лажна спокојност,... окорелост око пламена и око треперења".
Дух Лукићеве тајне стваралаштва као да долази из хиљаду и једне ноћи; с љупкошћу и лукавством лепе принцезе Шехерезаде. Тај непознати дух, изванредно суптилан, уман, чудесан, као да навире из боце у којој је био затворен тридесет
векова. Ослободила га је материја, као Ариела, суптилнија материја но све друго што се да замислити, чудесна, раскошна, својим једним најмањим напором, чини се. Винавер је обожавао, као физичар, материју. Лукић, као песник, није подцењивао ни материју ни Дух. Његов дух није сам собом везан; он има снагу бесомучне трке и полета материје. Пре свега, дух овог песника није - безличан. Тај дух се може поредити са апстрактним етром који је свуда и на сваком месту, кроз чије се ткиво све догађа и који је прожет (све)истином, кристалима соли слутње и врховним  укусом. То је песник који је уронио у јаву као у снове, и у снове
као у јаву, желећи да буде што ближе и духу и материји, слободи и фантазији. То је песник који је на крају ХХ века у српској, европској и светској књижевности понајвише одмакао од ропства и од правила...
Учио сам од Мирослава Лукића, и научио шта је цео проблем песника, налажење оквира, организовање оквира који је могућан, да би подржао осећања. Васиона је крајњи оквир и сасуд и нигде не постоји побуњени кутак другог и трећег реда: садржај песника је свугде.
Да ли на то упозорава прст, поглед и књига прерушеног анђела или песника на фотографији о којој је реч?

3

Лукићев песнички опус је ризница, добро осигурана и утврђена. Не могу је опљачкати варвари и разбојници; то је одбрана песништва и истовремено испуњавање дужности песника с краја 19. и 20. века, дужности које они нису у потпуности испунили: омогућавање високе културе стварањем база у родном језику и иживљвањем најзначајнијих и врховних чежњи.
То што је створио, то је поклон будућим нараштајима. Јер, Лукић је истовремено и савременији но ико, и смелији и поноснији него други песници и тврдо иде са временом и није у његовом запећку. Он је и довољно модеран, и за Европу и
за свет, јер је у читав свој рад уложио много напора, тешког понирања и благодарне екстазе, али је истовремено и древан.
Он се мимо благослова и пристанка лене, официјалне и паушалне српске књижевне критике, није ограничио на површно и артистичко, на подупирање ове или оне струје, овог или оног књижевног клана.
Лукић није, што сматрам врло битним, кукавички избегао изазове претходних песничких нараштаја : мистично искуство, песнички лавиринт. Лукић није побегао од реалности; вратио јој се и враћа јој се са неисцрпном енергијом, као што се упорно и стрпљиво враћа стваралачким књижевним идеалима; и зато је он победник, јер се подао интуицији која наилази на песнике после очајних пораза, подвргао се дубљем сређивању које је било неопходно. Надокнађивао је све што је пропуштено. Силазио је до дубина до којих су силазиле раније генерације у Европи, уронио је у мит, у мистику и религију, и по цену напора целог бића дао је дела, књиге песама, романе, есеје, која су имала и сву драж новине (не књижевне самоубилачке авантуре!), и духовну истину која је одавно била потребна народу којем припада рођењем.
И неће бити чудно ако баш његово Дело омогући, или помогне унутрашњи живот Срба, Словена, и њихова изражајна помоћна средства. Лукић је почео стварати
готове дефинтивне песничке изразе, неку врсту коначних сведочанстава, који су потребни српској култури и књижевности, да би се они који долазе после њега могли не само томе успротивити, или са Лукићевим Делом порвали него и да би
се снашли у роју и вашару других сензација и чувстава, да би се могли томе Делу не само одупрети него и ограничити, оивичити и извијугати.
Годинама сам био издавач дела овог писца, а то је повлашћена позиција.
Бити издавач једног писца значи бити и сведок, бољи и поузданији од других. То је одлучило да савладам своју уобичајену скрупулозност и напишем ове редове.
Скоро осамнаест година млађи од мојих коаутора књ. На ветру, на чистини, на висини, ја ипак нисам имао ни једну илузију када је реч о нашој пионирској књизи. Нисам написао : студији, јер та књига то, можда, и није, није један прецизно израђен и стриктно примењиван систем естетске анализе; она је слободно постављена, неукалупљено, и ослања се на интуитивно продирање у дело и личност писца. Не инсистира се у њој на целовитости психолошког портретисања; не.
У анализи Лукићевог дела и његове личности, дат је значајан простор унутрашњем осветљењу једног несвакидашњег талента, који је готово деценијама таворио на периферији српске књижевности. Да је овај вишестрани писац сакривен, пре свега
од троглаве моћи актуелне српске књижевне критике и њених невидљивих спонзора из сенке то је била полазна премиса књиге. Не и најважнија.
Та књига је, за почетак, смело пронашла главну артерију Лукићевог стваралаштва, дотакла је њену крв али и душу, одгонетнула је ЛУКИЋЕВСКИ ЗАГОНЕТНИ ПОГЛЕД ПРЕРУШЕНОГ ПЕСНИКА ИЛИ АНЂЕЛА, и може бити подстицајна за
потоње истраживаче једног позамашног и богатог опуса, и за - проницање у тајну стваралачког развоја песника, који је, судећи по плодовима, био и јесте уравнотежен и пожељан...
Моја књига Јеванђеље Мирослављево, пошла је од књ. На ветру, на чистини, на висини. Пошла је даље – од изванредне подлоге. Она је имала неопходну интелектуалну условљеност: све оно што треба да појача, утврди, да ушанча
положај дубљих и истанчанијих интерпретација. Међутим, када је реч о Лукићевој поезији у најужем смислу речи, она није много тога ни дотакла. Била је написана само зато, ма колико то парадоксално звучало, да би се написала ова књига!
Ова књига, истовремено, покушава и да спасе образ текуће српске официјелне књижевне критике, али и да уђе у још истанчаније анализе Лукићеве поезије.
Лукића је тешко упоређивати с другим балканским или српским писцима; са Андрићем, или Крлежом.
Лукић јесте поникао, као и Андрић и Крлежа у средини у којој су, не само до Првог и до Другог светског рата, него и после, неки даровити писци сужавали своје дело беспомоћношћу провинцијских видика. Крлежа је био и остао нестрпљиви путник на широким пољима духа, али је као песник и прозни писац завршио у забораву, јер у његовом делу, као ни у Андрићевом, нема пожељног прожимања религиозног и мистичног. Дела Андрића и Крлеже израз су једне замашности, дакако, ретке не само за југословенске и балканске прилике, него и за европске, али ипак, та замашност није пробила свој пут у широке токове светске књижевности.
Немојмо се заваравати. Андрићева дела је, пре него што је добио Нобелову награду за књижевност, штампала држава, она Титова, на више језика; улагање се исплатило, али само донекле.
Лукић поседује ту андрићевско – крлежијанску обилност дела, разноврсност књижевних радова у којима се објављује његова вечно узнемирена радозналост; али, Лукић поседује и дух литургијски.
Лукић не болује од онога од чега је боловао Крлежа; није наиван да верује да уметник може, и да треба томе декларативно и стварно да тежи, изравњању провалија историје, судбине и живота ХХ века. Није представник тендециозне
књижевности, конструктивне, књижевности делимичних истина.
Личност и слободу овај песник друкчије доживљава и објављује; искреније; није патетичан. Зато је низ његових књига излазило у шињелу тзв. Пишчевих издања.
Близанац овог песника је многоочита вода – вода уметности будућности, пре свега његова поезија, која тек чека своје читаоце, и на језику на којем је испевана, и на другим светским језицима.
Јер да није тако, разуман и трезвен какав јесам, зар бих објављивао књиге овог писца?
Да ли је могуће да такав песник уопште постоји? - Тако су се питали ретки читаоци који су били у прилици да читају његове књиге, у Србији, али и по свету, не упознавши га лично. Тако бих се и ја, можда питао, можда сам се и питао посматрајући фотографију песника на "престолу" у одори анђела, јер то је једна од најнадреалнијих, најневероватнијих фотографија које сам видео (можда тако изгледају анђели у визијама мистика?).
Ја знам да постоји; сведочим. ...
     _______ одломак из књиге Александра Лукића: Између митарења чудовишта и уметности будућности, Пожаревац, 2011.