Три нове песме / Александар Лукић

Песник Александар Лукић (први здесна) са пожаревачким фолклором у Шпанији, лета 2011.

КОНЦЕРТ НЕКУЛТУРЕ


Отпад пластичних вампирџија
згомилан на спруду за поводњем
надувава подневно сунце.

Камара немоћних боца -
лешева са заштитним лицем
мултинационалних компанија -
крш људске некултуре.

Боце експлодирају јачином динамита.
Оркестар отпада музицира прасковима.

Бесплатан концерт у природи,
траје до вечери. А кад ноћ захладни
концерт наставља арију истим ритмом.
Пластичне боце се грче и шкргућу
притешњене једна до друге.

Публика отпада – у првом реду
татула широколисна попут муслиманских
верника клања трубама белих цветова
краси дивљу околину.


ПРЕСЕЧЕН ТУРСКИ ДРУМ

Планинска бујица пресече стари турски друм.
До бедема брежуљка развали пут – однесе насип,
саобраћајна веза између два света – потпис градитеља
би удављен у мутним таласима за једно преподне,
а са њим приде у јеци и ломљави  оде туцаник,
окамењена кошуља саобраћајнице,
по царској заповести - кулуком насипане и набијане
вековима да пут буде што тврђи, за шине притегнуте о паоке
точкова путујућих каравана од Београда до Босфора.

Клоце стврднутих плоча прогута водена стихија
копита младих зебри у чељустима крокодила – трзају у ропцу.

Орах крај пута израстао уз сам брег
паде савладан напослетку. Његову сорту
донео је у кљуну црни гавран и испустио
у лету баш ту. Из златне мрезге коштуњавог плода ниче
горостас. А сад кад се природа узјогунила прекомерно,
да се последица мери са катастрофом народне буне,
стар и немоћан са  лишћем и плодовима на грању лежи
изваљен и насукан наопачке окренут стотину метара
низводно имитирајући кишни амрел.

Жиле немоћног стабла ландарају ваздухом
рашчупаније од змијчића на глави медузе.

Неславно оконча веза између два села.
На некдашњем друму река већ
формира обалу од тона житког блата.

Помисао да је нит, како се може казати за пут
прекинута, кога данас растужује? Где ће се сусрести
различитости лепе у крајностима за истину очи у очи
бирајући најбољи поглед од себе за другог убудуће?




ПУСТА КРАЈИНА

Са дна вира, пркосе плаве камене плоче
јата скобаља искрећу тела полеђушке у страну,
рибља крљушт - огледало окренуто сунцу
баца светлосне бодеже у очи двојици песника.

Лето одмакло

Све је речено, изгледа. А ипак нејасноће
пробијају одасвуд до нас – млади штенци.
Пупољци са грана трешања набубрели
чим ојужи. Траг грешних духова кружи
ваздухом. Писмо са Понта послато нама.

Новчићи златни брује из мешине кошне торбе.

Две песме из Аркадије / Александар Лукић

(Политика, Културни додатак, бр. 19, субота 18. август 2007, стр.2)

ВИЈУН

На брштоку тик уз вир бејах

годинама сакривен за старим стаблима

врба одакле осматрах бутине девојака,

старијих коју годину од мене.

Толико дуго крчмих ту слику

у маштаријама. Те светле женске бутине

углачане кундаке у памћењу.

Оне са вретеном у руци одмотаваше

конац низ таласе реке,

младе и гиздаве жељне љубави,

беху одреда.

Изворчић са водом зеленом а над њим леска,

зрневље лешника са грана. Златна икра.

Ту је чист крај.

Речна трава подсећа на дечије чуперке,

у брзацима врхови јова налазе огледало.

Након свега ја сам онај крупни коњски зуб

избачен после поводња на спруд златаст,

песковит, оцеђен.

Мрешћење риба у плићаку Пека,

узмућен муљ, кључање воде за рибљим перајима

наличи мом сећању.

Вијун из муља,

помаља главу.

Пошто утихне рибљи мрест – дунуће ветар

и заљуљати брест над водом. Са месечином ће

се плићаку реке привући грабљивице.

Икре је и превише, заситиће незване госте.

АРКАДИЈА

Хероји револуције кисну обучени у

залеђене капуте бронзе. Ничем се не надају

осим да их време може однети на ђубриште

или у топионице где би, исцурели на брзину.

А после свега добили другачији изглед.

Засад чавке на гранама, брбљиве и досадне

отресају кљунове лево десно, над њима,

бришући о гране нечист, као да откидају

парче по парче меса са стрвине

Колико јуче, што се уобичајено користи

у нас, ако је реч о грађанском рату,

ту су клечали и молили за живот

младићи мимо воље мобилисани.

Били су почаствовани да гледају сопствена

смакнућа, како им пуцају у потиљак

по кратком поступку.

Преживелих није било. Као што бива

у тим приликама, закопани су плитко

у гробове. Два ашова под земљом.

Тек да их не разносе животиње.

Дрвећа су сахнула над стратиштем склепаним

у нужди тренутка. И пошто време прошло

а ни време будуће нису ничији савезник,

указа се гола ледина, из земље уместо корова

и четки шибља, кртих костура вероватно,

изронише белуци камења. Беше то љубав младића

штоје настојала да се објави свету.

Нико се не усуди да узме белутак,

и понесе га кући, жени на дар,

са таквим камењем, та, зар није обичај да

се притисне туршија у каци. Строги и наивни

мужици, чекали су да земља поравна камењар.

Да се не објави какво друго чудо

на том месту, попут оног о коме су слушали,

кад је Христ заплакао на икони у току службе;

док су при памети били збијени као мишији

репови, од камењара  су саградили апсану

са одвојеним самицама. Да не иду далеко од кућа.

Малену и мрачну колико да човек може да седне

на под.

Пљували су по мени што забадам

нос где му није место. Ружили ме где

год су стигли, што се не понашам

прихватљиво по заједницу.

Ишчуђавали: зашто морам да штрчим.

Курвини синови сумњајуу сваког.

Ни сенке не воле за собом да виде.

Тешило ме је да нисам једини који не хаје

За хероје - забодене ћускије у центру града.

Сшварје билајасна од почетка.

Мени је стало до јаука, до разумевања

крикова младића уморених пред зору.

Не смета ми већина, бездушна и разуларена,

она има право на ту дозу колективног лудила,

да се претвара да ти млади људи

нису никада живели међу њима,

да никад нису чули за њих.

Ја сам веровао даје живот човеков

важнији од свега. И даје мртвима време

да пођу својим кућама. Макар им се    .

више нико не надао, ред је да пођу кући.

Да их откопам и вратим у завичај,

најмањеје што сам могао учинити у овом часу,

да их сахраним на неком брегу,

одакле се пружа боговетни видик.

Ето на чему сам инсистирао. Ваљда сам

збот тога рођен. Да се ужасавам

ратоборног језика Аркадије.

Из књиге „Јаспис", Народна књига / Алфа, 2007

Цвеће са спрудова са плавим златом.Фотографија Ивана Лукића. Прокопиевдан 21. јул 2013.

Из "Бележнице"

Збогом Европо!

 

Слика са реке, јун 2013. Фотодокументација Заветина

Под речним мостом, на равном платоу до зида, окренут ка публици, тик уза зид моста прилепљен је разапет шатор. На бетонском зиду моста исписани су графити са паролама, типа “Доле угњетачи” и др. На левој страни бетонског зида исписане су пароле сексуалног садржаја, типа “Другарица Соја, зачела по пети пут,на овом месту”, “Између кондома и комунизма нема разлика”. Испред шатора дуж моста два степеника пружају се према реци. На њих се наслања блага бетонска косина, а одатле све до реке, простире се кеј.

 

насукано стабло. фотодокументација заветина, јун 2013.

КАДАМЕЈА: (Благо љутит, отвара шаторско крило, излази из шатора) Спакуј и моју сиротињу у ту торбу. Успут ћемо се мењати, биће нам лакше да носимо заједнички пртљаг. Мало ја, мало ти, па хајд. Доста ми је оваквог живљења. Црно нам се пише ако останемо међу овима. (Маше главом укруг показујући на свет око себе) Покупише браћа и мрвице са стола испред нашег носа. Не оклевајмо, већ пут под ноге. Наћићемо хлеба за нас.

ВАСКО (Излази из шатора. Протеже се, а потом шета простором, почиње да убацује дроњке у путну торбу) : Једва ноге покрећем! (Погледај, показује Кадамеји успорено кретање, као да гази кроз речну ледену воду, са ноге на ногу) А стомак крчи ли крчи. Празан казан. Штуца ми се. Два дана ништа нисам окусио.

КАДАМЕЈА: Пакуј дроњке, па да кренемо.

ВАСКО: Овако исцрпљени и изгладнели нећемо далеко стићи? И куда да се упутимо? Морамо имати циљ. Окрени се око себе, погледај оне зграде преко реке насељене људима од крви и меса попут нас, њима не пада на памет да се помере са места. Они леже разбашкарени у топлој соби, свијени у брачном гнезду. Изем ти живот?

КАДАМЕЈА: Транзиција меље и челик, крц – крц! Хермафродит времена, то јест митарени монструм комунизма удружен са отимачином либералног капитализма. Подршка наше мајчице државе камуфлираним и префарбаним трабантима дозволила је да експериментишу над нама, пројектујући нове економске услове и друштвене односе. Олош наврће мливо на своју воденицу, како би обични људи остали шупљи код носа, без породица, најурени са посла, хипотекарно задужени имовином код сумњивих банака да би преживели. Наш пример је очигледан, голи смо голцати. Гладни и такорећи боси, већамо испод моста куда да кренемо. Спакова ли ту торбу?

ВАСКО: Докрајчи ти посао! Стомак ми се залепио за кичму. Све мислим на оне срећнике преко реке. Гледано одавде у њих цвета рај, а ми пужеви голаћи пролазимо кроз пакао. Где је ту правда?

Пејсаж са исте реке, примерен јуродивима и скитницама. фото Заветине

КАДАМЕЈА (Узима торбу и пакује преостале ствари) : Ти осматраш представу Европе. Девојке рођене да заводи и бива заведена. (Узима каменчић и баца га у реку) Погледај како се таласи шире ка њој. Данас патимо изгладнели нас двојица, а сутра ће милиони незнаних бити у сличној ситуацији. Да узмем ове гаће? (Пита Васка) Поцепане ничему не могу да послуже, сем да их окачимо као какво страшило поред легала кад заноћимо негде уз пут да нас знатижељници оставе на миру.

ВАСКО: Ама остави их неком несрећнику, да их нађе кад буде заузимао територију на којој провесмо деценије. Човек се највише радује изгубљеним златницима, а тај несрећник ће се радовати одбаченим гаћама. Ми смо страшила и без те крпе? Кад боље размислим у нама чучи чудо коме се ни ми сами не можемо начудити? На први поглед, ти држиш окачену путну торбу о рамену, а ја соло стојим уз тебе. Ликови достојни пустињака. Ум нас служи, искушења колико хоћеш, жедни и гладни. Да ми је једна(показује кажипрст) пржена гирица. И теби би пријала да је глоцнеш?

КАДАМЕЈА: Твој драмолет о гирици, може поспешити желудачну киселину у нашим стомацима, а онда смо обрали зелен бостан, пресамитиће нас болови у клупко - нећемо моћи корак да макнемо. Знаш ли ти да наша тела крију милијарду болести? Гладан стомак, је од свих болести најгори, кад он превлада онда настају револуције, народи се поделе у супротстављене табора, те многи недужни заврше пред стрељачким стројем. Ако ти је толико стало до гирице, онда мисли о њој, мисли у себи, мисли и ћути.

ВАСКО: “Мисли и ћути, мисли и ћути!” Стомак ми се претворио у суву, препарирану кесу? Инсистираш да не верујем у постојање обичне пржене гирице? Мислиш како сам луд, те да сам ових година тумарајући за отпацима хране по контејнерима, траћио време, а видиш није било баш тако - јадац. Неком приликом набасао сам на новину у којој је крупним словима писало како су у Америци током олује из облака падали крупни шарани, козе, утовљени бикови са фарми. И? Ако се то код њих десило, што не би у моја уста упала печена гирица?

КАДАМЕЈА : Још и усољена, реш?

ВАСКО : Што да не?

КАДАМЕЈА: Начекаћеш се ти таквог рибића побратиме.

ВАСКО: И како ја сад да пођем за тобом? Ни реч охрабрења да ми пружиш! А без наде, живот нема смисла. Сети се Христа, сети се на пример Њега, како је пред гладне изнео храну и пиће кад је устребало стварајући је ни из чега. Ако то сведоче књиге, онда би смо се и ми могли надати чуду? Прженој гирици, што да не, што нам не би пала право у уста...?

КАДАМЕЈА (Диже руку да покаже) : Одозгоре!

Горе. Фотодокументација Заветина, јун 2013.

ВАСКО : Одакле год!

КАДАМЕЈА (Искреће главу увис) : Видиш ли ти Исуса на мосту? Да ли га уопште видиш, било где, уоколо?

ВАСКО (Покушава да објасни) : Кад подигнем главу увис, намах ме обузме слепило!

Опет то.Горе. Фотодокументацина Заветина, јун 2013.

КАДАМЕЈА: Уразуми се луда главо. Опасуљи тај твој на тренутак залутали пилећи мозак! Од олује, а ни од Христа ни помена. Узмимо судбину у своје руке. Наћи ће се успут који залогај да преживимо - дивљи грмови са зрелим плодовима на гранама чекају. Овде ионако нема ни мрвице, осим ако не загазиш у реку и уловиш какву штуку?

ВАСКО: Вода је хладна, ја сам од детињства зимогрожљив.

КАДАМЕЈА: Хајдемо онда, празни разговори не помажу. Бирај правац!

ВАСКО : Уз реку, или низ њу?

КАДАМЕЈА: Пођимо према извору!

ВАСКО: Боље би било да кренемо низ обалу. Реке путују према мору. Мора према океану. Таква путовања више обећавају.

(За дијалогом Кадамеја креће уз реку, а Васко у супротном правцу. Након неколико корака са друге обале реке зачу се девојачки глас)

ДЕВОЈАЧКИ ГЛАС(Из правца публике): Ехеееееееј, момчине!

ВАСКО (Обраћа се Кадамеји): Шта то би?

(Мала пауза)

ДЕВОЈАЧКИ ГЛАС: Треба ли вам друштво?

КАДАМЕЈА: Пискав глас!

ВАСКО: Можда цура хоће да нам помогне?

КАДАМЕЈА: Ако ти је до ње, загази у реку и отпливај к њој.

ВАСКО (Креће ка просценијуму) : Уф, потонуо бих на дно као секира, и удавио се. Не знам да пливам.

КАДАМЕЈА (Пружа му путну торбу): Држи торбу, окачи је о раме уместо појаса за спасавање. Скочи у воду, и веслај рукама под собом као куче шапама.

ВАСКО: Хоће ли ме она чекати, она се нада момку са роговима, како ти малочас рече? А ја сам шут од када се знамо.

КАДАМЕЈА (Мерка правац кретања) : Бирај - тамо или вамо?

Врбе необичних "фризура", из Врба. Фотодокументација Заветина, 26.јун 2013.

ВАСКО (Гледа у публику) : Збогом Европо!  (.............)

         _________ из рукописа