Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина».

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

уторак, 13. март 2012.

СВЕТ ИДЕ­ЈА У ПО­Е­МА­МА АЛЕК­САН­ДРА ЛУ­КИ­ЋА / Ми­ро­љуб Ми­ла­но­вић



Песник Александар Лукић. Снимљено у Шпанији. Фотографија је
из песниковог албума и не сме се преузимати без дозволе!
I
До­при­нос по­е­ма Алек­сан­дра Лу­ки­ћа у срп­ској по­е­зи­ји мо­ра се по­сма­тра­ти у кон­тек­сту про­ме­не те­ма­ти­ке и сен­зи­би­ли­те­та вре­ме­на у ко­ме су на­ста­ја­ле. То су по­след­ње две де­це­ни­је XX ве­ка и по­че­так XXI, вре­ме па­да со­ци­ја­ли­зма у ис­точ­но-европ­ским зе­мља­ма, рас­па­да ви­ше­на­ци­о­нал­них др­жав­них тво­ре­ви­на и осло­ба­ђа­ња од јед­но­у­мља, вре­ме ве­ли­ких ло­мо­ва у све­сти по­је­ди­на­ца и гру­па, као и му­ко­трп­но, са ве­ли­ким жр­тва­ма, осва­ја­ње сло­бо­де. Ши­ре, Лу­кић је про­го­во­рио из не­за­до­вољ­ства ста­њем ду­ха и иде­ја ко­је су обе­ле­жи­ле дру­гу по­ло­ви­ну XX ве­ка. Ње­го­ва по­е­зи­ја на­сто­ји да ре­ка­пи­ту­ли­ра ка­ко срп­ски та­ко и европ­ски удео пе­снич­ког би­ћа у тој ве­ли­кој за­ми­сли. Уко­ре­ње­на у вре­ме­ну, ши­ри­ном и зна­ча­јем за људ­ску ег­зи­стен­ци­ју, она га пре­ва­зи­ла­зи.

II
Већ пр­вом збир­ком У ва­го­ну Ро­за­но­ва(1) Лу­кић је на­ја­вио сна­жан, ди­со­нан­тан пе­снич­ки глас и на­зна­чио обри­се сво­јих бу­ду­ћих књи­га. Раз­ли­чи­тост пре­ма те­ку­ћој пе­снич­кој про­дук­ци­ји зна­чи­ла је ори­ги­нал­ност и но­ви­ну у срп­ској по­е­зи­ји. Од­лу­чио је да пе­ва о оном о че­му су дру­ги углав­ном ћу­та­ли или од­ба­ци­ва­ли као не­пе­снич­ко и про­ла­зно. Те­ма­ти­ка ње­го­ве пе­снич­ке има­ги­на­ци­је по­ста­ла је ствар­ност у ко­јој је вла­дао то­та­ли­тар­ни си­стем са не­по­гре­ши­вим во­ђом. Тај си­стем, у жи­во­ту обич­них љу­ди, као по­сле­ди­цу, из­ро­дио је страх, те­ско­бу и оту­ђе­ност, осу­је­ћи­вао на­ду, по­лет и ма­шту и сва­ко­дне­ви­цу пре­тва­рао у па­као ту­пог тра­ја­ња и пре­жи­вља­ва­ња.
Пр­ви знак тог не­здра­вог ста­ња, Лу­кић не­дво­сми­сле­но ис­ка­зу­је:
„Из­гу­био сам ве­ру у љу­де, про­гра­ме, пра­зна обе­ћа­ња“(2).
Ко­ре­ни осу­је­ће­но­сти и гу­бље­ње ве­ре у ствар­ност, про­ис­ти­чу из дру­штве­ног си­сте­ма ко­јим је про­жет жи­вот:
„На­у­чи­ли су нас као и сва­ко кр­до
да га­ло­пи­ра­мо јед­ним уста­ље­ним тем­пом
ђа­во би знао ку­да.“(3)
Нео­д­ре­ђе­ност и ма­гло­ви­тост ци­ља то­та­ли­тар­них си­сте­ма ства­ра до­дат­ну те­жи­ну. За­што су по­је­ди­нац и чи­тав на­род до­ве­де­ни у та­кав по­ло­жај, знао је са­мо во­ђа. Он и из смр­ти вла­да жи­ви­ма. Ње­го­ва сен­ка над­ви­ја се над свим што би хте­ло у све­тлост и ви­си­ну. Ње­го­ва моћ чи­ни се, го­то­во без­гра­нич­на:
„Ви­дим вам­пи­ра ко­ји је не­ка­да вла­дао,
а са­да се по­вла­чи на­тра­шке
под зе­мљом“(4)

  1. Алек­сан­дар Лу­кић: У ва­го­ну Ро­за­но­ва, Књи­жев­на омла­ди­на Ср­би­је, Бгд. 1986.
  2. Исто, стр.12.
  3. Исто, стр.18.
  4. исто, стр.19.