СВЕТ ИДЕ­ЈА У ПО­Е­МА­МА АЛЕК­САН­ДРА ЛУ­КИ­ЋА / Ми­ро­љуб Ми­ла­но­вић

Песник Александар Лукић. Снимљено у Шпанији. Фотографија је
из песниковог албума и не сме се преузимати без дозволе!

I

До­при­нос по­е­ма Алек­сан­дра Лу­ки­ћа у срп­ској по­е­зи­ји мо­ра се по­сма­тра­ти у кон­тек­сту про­ме­не те­ма­ти­ке и сен­зи­би­ли­те­та вре­ме­на у ко­ме су на­ста­ја­ле. То су по­след­ње две де­це­ни­је XX ве­ка и по­че­так XXI, вре­ме па­да со­ци­ја­ли­зма у ис­точ­но-европ­ским зе­мља­ма, рас­па­да ви­ше­на­ци­о­нал­них др­жав­них тво­ре­ви­на и осло­ба­ђа­ња од јед­но­у­мља, вре­ме ве­ли­ких ло­мо­ва у све­сти по­је­ди­на­ца и гру­па, као и му­ко­трп­но, са ве­ли­ким жр­тва­ма, осва­ја­ње сло­бо­де. Ши­ре, Лу­кић је про­го­во­рио из не­за­до­вољ­ства ста­њем ду­ха и иде­ја ко­је су обе­ле­жи­ле дру­гу по­ло­ви­ну XX ве­ка. Ње­го­ва по­е­зи­ја на­сто­ји да ре­ка­пи­ту­ли­ра ка­ко срп­ски та­ко и европ­ски удео пе­снич­ког би­ћа у тој ве­ли­кој за­ми­сли. Уко­ре­ње­на у вре­ме­ну, ши­ри­ном и зна­ча­јем за људ­ску ег­зи­стен­ци­ју, она га пре­ва­зи­ла­зи.

II

Већ пр­вом збир­ком У ва­го­ну Ро­за­но­ва(1) Лу­кић је на­ја­вио сна­жан, ди­со­нан­тан пе­снич­ки глас и на­зна­чио обри­се сво­јих бу­ду­ћих књи­га. Раз­ли­чи­тост пре­ма те­ку­ћој пе­снич­кој про­дук­ци­ји зна­чи­ла је ори­ги­нал­ност и но­ви­ну у срп­ској по­е­зи­ји. Од­лу­чио је да пе­ва о оном о че­му су дру­ги углав­ном ћу­та­ли или од­ба­ци­ва­ли као не­пе­снич­ко и про­ла­зно. Те­ма­ти­ка ње­го­ве пе­снич­ке има­ги­на­ци­је по­ста­ла је ствар­ност у ко­јој је вла­дао то­та­ли­тар­ни си­стем са не­по­гре­ши­вим во­ђом. Тај си­стем, у жи­во­ту обич­них љу­ди, као по­сле­ди­цу, из­ро­дио је страх, те­ско­бу и оту­ђе­ност, осу­је­ћи­вао на­ду, по­лет и ма­шту и сва­ко­дне­ви­цу пре­тва­рао у па­као ту­пог тра­ја­ња и пре­жи­вља­ва­ња.

Пр­ви знак тог не­здра­вог ста­ња, Лу­кић не­дво­сми­сле­но ис­ка­зу­је:

„Из­гу­био сам ве­ру у љу­де, про­гра­ме, пра­зна обе­ћа­ња“(2).

Ко­ре­ни осу­је­ће­но­сти и гу­бље­ње ве­ре у ствар­ност, про­ис­ти­чу из дру­штве­ног си­сте­ма ко­јим је про­жет жи­вот:

„На­у­чи­ли су нас као и сва­ко кр­до

да га­ло­пи­ра­мо јед­ним уста­ље­ним тем­пом

ђа­во би знао ку­да.“(3)

Нео­д­ре­ђе­ност и ма­гло­ви­тост ци­ља то­та­ли­тар­них си­сте­ма ства­ра до­дат­ну те­жи­ну. За­што су по­је­ди­нац и чи­тав на­род до­ве­де­ни у та­кав по­ло­жај, знао је са­мо во­ђа. Он и из смр­ти вла­да жи­ви­ма. Ње­го­ва сен­ка над­ви­ја се над свим што би хте­ло у све­тлост и ви­си­ну. Ње­го­ва моћ чи­ни се, го­то­во без­гра­нич­на:

„Ви­дим вам­пи­ра ко­ји је не­ка­да вла­дао,

а са­да се по­вла­чи на­тра­шке

под зе­мљом“(4)

1. Алек­сан­дар Лу­кић: У ва­го­ну Ро­за­но­ва, Књи­жев­на омла­ди­на Ср­би­је, Бгд. 1986.
2. Исто, стр.12.
3. Исто, стр.18.
4. исто, стр.19.

По­губ­ност вла­сти Јед­ног, А. Лу­кић ви­ди у исто­ри­ји и људ­ском при­ста­ја­њу на не­при­ме­ре­не усло­ве, при­ла­го­ђа­ва­њу. Ка­ко иза­ћи из исто­ри­је, по­ста­је оп­се­сив­но пи­та­ње за уза­вре­лу пе­сни­ко­ву ми­сао. По­го­то­ву што су је пра­ви­ли дру­ги и што је, уме­сто на­дах­ну­ћа, ока­ме­ње­на про­шлост:

„Исто­ри­ја са ко­јом се су­да­рам

на­лик је на ро­го­ве пу­жа.

Исто­ри­ју пра­ве као пан­та­ло­не, по по­руџ­би­ни“(5)

Из те те­ско­бе у по­је­дин­цу ра­ђа се нај­го­ре: по­влач­ле­ње у се­бе, пре­жи­вља­ва­ње. Чо­век је све­ден на нај­ма­њу ме­ру: бе­сло­ве­сну жи­во­ти­њу. Гу­би­так људ­ског исто­вре­ме­но је нај­те­жа осу­да и си­сте­ма и во­ђе:

„При­ла­го­ди­ти се зна­чи ме­ри­ти ре­чи

и стал­но се­бе ућут­ки­ва­ти, оби­ла­зи­ти исти­ну као

по­греб­ну по­вор­ку у ко­јој ни­ког не по­зна­јеш“(6)

До­шав­ши до исти­не и не­мо­гућ­но­сти да се она у та­квом си­сте­му ис­ка­же, ве­ру­ју­ћи у ње­ну ис­це­ли­тељ­ску моћ, Лу­кић је озна­чио чвор­на ме­ста свог пе­ва­ња и ми­шље­ња. Вра­та без­да­не умет­но­сти би­ла су тек од­шкри­ну­та.

III

Мо­тив чо­ве­ко­ве сло­бо­де, дис­крет­но на­зна­чен У ва­го­ну Ро­за­но­ва, ста­вљен је у сре­ди­ште књи­ге Осни­вач под­зем­не пре­сто­ни­це. Под­сти­цај за њен на­ста­нак, сем те­шке ствар­но­сти пе­сни­ко­вог вре­ме­на, до­шао је и из све­та ли­те­ра­ту­ре. Чу­ве­но де­ло Рас­пра­ва о до­бро­вољ­ном роп­ству Ети­је­на де ла Бо­е­си­ја из XVI ве­ка, на­мет­ну­ло се као не­за­о­би­ла­зно. Ду­би­ном ми­сли и тач­но­шћу уви­да о свом али и свим вре­ме­ни­ма, по­ка­за­ло је да про­блем ни­је од ју­че. За­што љу­ди не ко­ри­сте сло­бо­ду, нај­ве­ће до­бро, да­то им још на ро­ђе­њу? За­што је пре­да­ју Јед­ном, Је­ди­ном, и при­ста­ју да му слу­же? До­вољ­но је са­мо да му от­ка­жу по­слу­шност и он ће по­ста­ти оно што је на по­чет­ку био: ни­шта. Јер, сна­га де­спо­та, ти­ра­ни­на, про­ис­ти­че из ду­би­не по­кор­но­сти на­ро­да, и уко­ли­ко је пот­чи­ње­ност ве­ћа, уто­ли­ко је ве­ћа ње­го­ва моћ. За­што по­је­дин­ци и ма­се не­ма­ју сна­ге да учи­не тај спа­со­но­сни ко­рак и по­ста­ну сло­бод­ни љу­ди?

На то пи­та­ње, ни Бо­е­си у XVI ве­ку, ни Лу­кић на кра­ју XX не да­ју ни­ка­кав од­го­вор. Ни­чим се не мо­же оправ­да­ти роп­ско по­на­ша­ње љу­ди. Чо­век је сло­бо­дан или ни­је. По­ло­вич­на сло­бо­да не по­сто­ји.

При­ста­нак на до­бро­вољ­но роп­ство трај­но уни­шта­ва чо­ве­ко­ву лич­ност. Ко се јед­ном од­рек­не сло­бо­де, те­шко ће је по­но­во сте­ћи. Ни не­ста­нак дик­та­то­ра, осни­ва­ча под­зем­не пре­сто­ни­це не зна­чи ње­но по­нов­но сти­ца­ње. По­је­дин­ци и на­ро­ди, на­ви­кли на под­ре­ђе­ни по­ло­жај, на­ста­вља­ју и да­ље да му слу­же:

„Па­ла је ико­на, али њен пад

до­нео је но­ви јад:

чи­ји лик ока­чи­ти у за­ме­ну?“(7)

7. Алек­сан­дар Лу­кић: Осни­вач под­зем­не пре­сто­ни­це, За­ве­ти­не, Бгд,1991. стр.31.

Ко је дик­та­тор ко­ји узур­пи­ра сло­бо­ду по­је­ди­на­ца и чи­та­вих на­ро­да? Пе­сник Алек­сан­дар Лу­кић у по­чет­ку ње­гов лик ви­ди вр­ло про­за­ич­но:

„Ме­ђу ра­зним ва­ра­ли­ца­ма је

и по­то­њи Осни­вач под­зем­не пре­сто­ни­це.

Из­у­чио је за­нат у шу­ми,

ис­пе­као га до­бро

то­ли­ко да је мо­гао да хип­но­ти­ше око­ли­ну,

ва­шар.“(8)

Из­јед­на­ча­ва­ње ли­ка дик­та­то­ра са хип­но­ти­зе­ром и ва­ра­ли­цом пр­ви је ко­рак у ње­го­вој де­тро­ни­за­ци­ји. Дру­ги је у го­во­ру ко­јим се слу­жи: „Го­во­рио је но­вим го­во­ром, но­во­го­во­ром“. То од­сту­па­ње од нор­мал­ног има за циљ да ис­так­не ње­го­ву чу­до­ви­шност. Тре­ћи је у ње­го­вом по­ре­клу:

„Ње­го­во је име ус­кр­сло из там­ног ви­ла­је­та.

Про­би­ло се из по­мра­чи­не до нас.“(9)

Ова по­ступ­ност у гра­ђе­њу ли­ка дик­та­то­ра ис­ти­ца­њем осо­би­на од при­зем­ног до мит­ског, има за циљ да ис­так­не ње­го­ву не­људ­скост. И још ви­ше: нео­про­сти­во по­ни­же­ње пот­чи­ње­них.

IV

Три по­е­ме Алек­сан­дра Лу­ки­ћа, Евро­па, Ле­ген­де о ра­мон­да­ма и ру­жи­ча­стом пе­ску ме­се­че­вог смак­ну­ћа и Брод лу­да­ка у из­ве­сном сми­слу чи­не це­ли­ну, ка­ко по те­ма­ти­ци та­ко и по ду­би­ни уви­да у глав­не иде­је и то­ко­ве европ­ске исто­ри­је и ци­ви­ли­за­ци­је. Пе­сни­ков глас је упе­рен про­тив свих зби­ва­ња ко­ја су уни­жа­ва­ла људ­ско би­ће на европ­ском про­сто­ру у по­след­ња два ве­ка. Сјај­не уз­ле­те људ­ског ду­ха и на­пре­до­ва­ње ка сло­бо­ди по­је­дин­ца, за­там­њи­ва­ли су ра­то­ви и стра­да­ња. Мо­же се ре­ћи да је Алек­сан­дар Лу­кић у овим по­е­ма­ма до­сти­гао та­кве ви­си­не о ко­ји­ма је срп­ска по­е­зи­ја дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка мо­гла да са­ња. Осло­ње­на на је­зик и до­ма­ће и европ­ско ду­хов­но на­сле­ђе, срп­ска по­е­зи­ја са овим де­ли­ма ста­ла је у ред нај­ве­ћих оства­ре­ња европ­ске пе­снич­ке умет­но­сти.

V

Евро­па у ви­зи­ји Алек­сан­дра Лу­ки­ћа, рас­пе­та из­ме­ђу ма­те­ри­јал­ног и ду­хов­ног, нај­че­шће се при­кла­ња­ла ма­те­ри­јал­ном. Тај из­бор ума­њи­вао је ње­ну ми­си­ју во­де­ће ци­ви­ли­за­ци­је и гу­рао је на спо­ред­ни ко­ло­сек. „Од­ра­ста­ње Евро­пе“ та­ко је за­у­ста­вље­но на ште­ту по­је­ди­на­ца и на­ро­да. Евро­па ни­ка­да ни­је до­сти­гла сан о „Евро­пи“, кон­ти­нен­ту сло­бод­них и са­мо­све­сних љу­ди, ни­ти осво­ји­ла ду­хов­не ви­си­не о ко­ји­ма су са­ња­ли ње­ни нај­бо­љи пред­став­ни­ци. На­про­тив, ста­ре на­пе­то­сти тра­ју и пре­те уни­ште­њем.

Ве­ли­ке европ­ске иде­је о сло­бо­ди, про­све­ће­но­сти, то­ле­ран­ци­ји, со­ли­дар­но­сти и по­што­ва­њу по­себ­но­сти сва­ког чо­ве­ка, не­ста­ја­ле су под уда­ри­ма вер­ске и иде­о­ло­шке

8. Исто, стр.17.

9. Исто, стр.41.

ис­кљу­чи­во­сти ко­ји­ма су оби­ло­ва­ла по­след­ња два ве­ка. Вер­ски ра­то­ви, отво­ре­но при­кри­ве­но, тра­ја­ли су то­ком це­ле европ­ске исто­ри­је, уни­шта­ва­ју­ћи жи­во­те и ма­те­ри­јал­на до­бра. Од њих су го­ри би­ли они во­ђе­ни у име иде­о­ло­ги­ја. Жр­тве по­след­њих, ве­ће су и нео­про­сти­ви­је.

Пре­ва­гу ма­те­ри­јал­ног над ду­хов­ним, пе­сник не­дво­сми­сле­но осу­ђу­је:

„Евро­па ства­ра свест о се­би не по Ду­ху,

већ по то­на­ма бо­га­те ру­де и ме­та­ла.

Има, има ба­кра-по­треб­не су ми тан­ке

ба­кар­не жи­це (ва­пи Евро­па), да по­ве­жем

кон­ти­нен­те. А по­тре­бан јој је Дух,

ко­ји по­ве­зу­је вре­ме­на и ци­ви­ли­за­ци­је,

раз­ли­чи­те кул­ту­ре, дух син­те­зе“.(10)

Вер­ски и иде­о­ло­шки по­де­ље­на, Евро­па не мо­же би­ти она си­ла ко­ја ће пре­о­бра­зи­ти свет, пре све­га у прав­цу ху­ма­ни­те­та, и та­ко ис­пу­ни­ти сво­ју ми­си­ју. Сан о је­дин­ству мо­ра по­ста­ти ствар­ност, јер је то услов да­љег оп­стан­ка. Све до­тле:

„Евро­па ће оста­ти по­де­ље­на и не­ће по­сто­ја­ти

као це­ли­на, све док се сва­ко не од­рек­не

по­не­чег. Чо­век ко­ји се нај­ви­ше ства­ри

од­ре­као, от­по­ран је и за­шти­ћен од про­па­да­ња“(11)

Ре­ше­ње да­кле по­сто­ји, са­мо хо­ће ли по­је­дин­ци и на­ро­ди на­ћи сна­ге да га оства­ре?

То пи­та­ње ис­пу­ња­ва зеб­њом али ве­ра у по­сто­ја­ње ре­ше­ња по­ма­же да се тра­је.

Ве­ли­ка европ­ска иде­ја о со­ли­дар­но­сти и то­ле­ран­ци­ји ме­ђу европ­ским на­ро­ди­ма, нај­че­шће је оста­ја­ла пу­ка ре­то­рич­ка фра­за без ика­квог ствар­ног са­др­жа­ја. Уме­сто ње, вла­дао је ин­те­рес и мер­кан­ти­ли­стич­ки дух. Ни­ка­да европ­ски на­ро­ди ни­су мо­гли јед­ни дру­ге истин­ски да по­мог­ну! Оста­ли су та­ко на по­чет­ку од­ра­ста­ња, а то зна­чи да ни­су ус­пе­ли јед­ни дру­ге ни да раз­у­ме­ју ни схва­те. Из то­га је ни­цао страх и су­лу­да тр­ка за на­о­ру­жа­њем. Нај­ма­њи по­вод био је до­во­љан да се на­го­ми­ла­но оруж­је упо­тре­би.

Ма­ли на­ро­ди нај­че­шће су би­ли у под­ре­ђе­ном по­ло­жа­ју пре­ма ве­ли­ким европ­ским си­ла­ма.

Тај од­нос, пре или ка­сни­је, до­во­дио је до от­по­ра и кр­ва­вих су­ко­ба. Та­во­ре­ћи на мар­ги­на­ма европ­ског кон­ти­нен­та, ма­ле на­ци­је све ду­бље су то­ну­ле у еко­ном­ску и кул­тур­ну за­о­ста­лост, ве­чи­то у стра­ху да ће из­гу­би­ти на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет. Зе­мље Бал­ка­на нај­о­чи­ти­ји су при­мер. Алек­сан­дар Лу­кић по­ет­ски са­гле­да­ва тај удес. За­кљу­чак је не­дво­сми­слен: на гу­бит­ку су би­ли и Евро­па и Бал­кан. Раз­ли­чи­то­сти ме­ђу на­ро­ди­ма уме­сто да зна­че бо­гат­ство, нај­че­шче су би­ле узрок раз­до­ра. У том све­тлу, пе­сник ви­ди и свој на­род и свој је­зик.

Чо­век Евро­пе у Лу­ки­ће­вој ви­зи­ји сто­ји уса­мљен, из­ло­жен си­ла­ма ко­је не раз­у­ме. Страх, уса­мље­ност и те­ско­ба, ње­го­ве су ег­зи­стен­ци­јал­не од­ред­ни­це. У крат­ко­трај­ним пе­ри­о­ди­ма ми­ра ис­цр­пљу­је се го­ми­ла­ње ма­те­ри­јал­них до­ба­ра ко­је ће уни­шти­ти на­ред­ни рат. За­ва­ра­ва се ја­ло­вим на­да­ма, до­пу­шта да бу­де об­ма­нут. За то вре­ме ла­жни про­ро­ци пле­ту па­у­ко­ву мре­жу у ко­ју ће упа­сти по­је­дин­ци и на­ро­ди.

Иде­ја со­ци­јал­не прав­де оства­ри­ва­ла се у ре­во­лу­ци­ја­ма, по­чев од Фран­цу­ске до

10. Алек­сан­дар Лу­кић: Евро­па, Вре­ме књи­ге, Бгд. 1995., стр. 53.

11. Исто, стр. 92.

Ок­то­бар­ске и ре­во­лу­ци­ја у ис­точ­но­е­вроп­ским зе­мља­ма. Во­ђе­не са же­сти­ном че­сто сти­хиј­ски, ни­су успе­ва­ле да оправ­да­ју жр­тве при­ло­же­не у њи­хо­во име ни­ти да зна­чај­ни­је убла­же јаз из­ме­ђу бо­га­тих и си­ро­ма­шних, при­ви­ле­го­ва­них и обес­пра­вље­них. На­про­тив, де­ша­ва­ло се да тај јаз по­ста­не још ду­бљи а не­прав­да ве­ћа и окрут­ни­ја. Пе­сник на­во­ди при­ме­ре из ар­се­на­ла „до­ма­ће стра­ве“, при­ме­ре рас­пу­ште­но­сти и рас­по­ја­са­но­сти, гу­бље­ње сва­ког об­зи­ра и пот­пу­ног три­јум­фа не­прав­де:

„О, го­сти су обу­кли па­рад­на оде­ла, уре­ди­ли бра­ду

и бр­ко­ве и зу­лу­фе, су­пру­ге им обр­ве

на­га­ра­ви­ле и ди­вљу ру­жу за­де­ну­ле

у ко­су.“(12)

Сли­ка но­вог дру­штва, од упра­вљач­ких вр­ху­шки на­зва­ног нај­ху­ма­ни­јим, у Лу­ки­ће­вој ви­зи­ји от­кри­ва дру­го ли­це, бри­жљи­во скри­ва­но иза оп­ти­ми­стич­ких го­во­ра на бан­ке­ти­ма и кон­фе­рен­ци­ја­ма, го­зба­ма и про­сла­ва­ма. На ње­му су тра­го­ви про­па­да­ња, не­мо­ра­ла и ту­по­сти. у по­е­ми Евро­па ука­за­но је и на узро­ке та­квог ста­ња: од­су­ство ду­хов­но­сти ни­чим се не мо­же на­док­на­ди­ти.

VI

По­е­ма Брод лу­да­ка асо­ци­ја­тив­но на­сло­ње­на на чу­ве­ну сли­ку Хи­е­ро­ни­му­са Бо­ша Брод бу­да­ла, у те­мат­ско-мо­тив­ском сло­ју на­до­ве­зу­је се на прет­ход­ну „Евро­па“ , са­мо што је са­да про­стор де­ша­ва­ња цео свет а не са­мо европ­ски кон­ти­нент. Људ­ска исто­ри­ја од по­че­та­ка до да­нас, из­ло­же­на је ми­ну­ци­о­зној пе­снич­кој ана­ли­зи, по ду­би­ни и ши­ри­ни. Не­ке те­ме, по­зна­те из ра­ни­јих Лу­ки­ће­вих књи­га, као што је те­ма во­ђе из Осни­ва­ча под­зем­не пре­сто­ни­це , до­би­ла је ду­бљи и пу­ни­ји сми­сао. Та­ко­ђе и те­ма жр­тве. Све ово го­во­ри да је пе­сник бри­жљи­во гра­дио свој пе­снич­ки свет. Од­го­вор­ност пре­ма тек­сту је пот­пу­на.

По­че­так по­е­ме при­зи­ва чу­ве­ну сце­ну из Или­ја­де: опре­ма­ње грч­ких бро­до­ва пред по­ла­зак на Тро­ју. По­мо­ћу кон­тра­ста, пе­сник гра­ди упе­ча­тљи­ву сли­ку бу­ду­ћих ба­ха­на­ли­ја са­вре­ме­ног дик­та­то­ра. Др­ве­ним грч­ким бро­до­ви­ма, пу­ње­ним жи­том и ви­ном, су­прот­ста­вљен је „брод од че­ли­ка и ду­га­чак“, пун ди­мље­ног ме­са и те­гли са цр­ве­ним ума­ком. Раз­ли­ке у опи­су бро­до­ва су очи­глед­не али је циљ оба по­ду­хва­та исти: И пр­ви и дру­ги за­вр­ши­ће у беш­ча­шћу.

 Дик­та­тор (или во­ђа) ни­је ви­ше осни­вач под­зем­не пре­сто­ни­це ва­ра­ли­ца и хип­но­ти­зер, већ ка­пе­тан Че­лич­ни, ба­хат и над­мен:

„За­по­вед­ник то­га бро­да,

од ми­ло­ште про­зван Че­лич­ни ка­пе­тан, од ми­ло­ште

и од на­уч­ни­ка ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти,

во­лео је ду­хо­ве у бо­ца­ма.

Во­лео је ал­ке, рас­кош ха­ре­ма и цар­ских про­то­ко­ла

тач­ност и сер­вил­ност ушко­пље­них ев­ну­ха и књи­жев­ни­ка,

сјај злат­ног на­ки­та и бле­сак ди­ја­ма­на­та.“(13)

12.Исто, стр.55.

13.Алек­сан­дар Лу­кић: Брод лу­да­ка, На­род­на књи­га, Бгд. 2001. стр.5

Та­кав дик­та­тор опре­мио се до­бро на свој пра­шум­ски пут јер во­лео још и „ри­ку бен­гал­ских ти­гро­ва и сло­но­ва и цир­кус са ми­ли­о­ни­ма гле­да­ла­ца“.

У сја­ју сла­ве он мо­же да учи­ни шта му се прох­те јер му је моћ без­гра­нич­на. Ту моћ му да­ју сер­вил­ни по­да­ни­ци и не­ра­зум­на све­ти­на. Ре­зул­тат та­кве вла­да­ви­не је очи­гле­дан. Не­по­чин­ства се мно­же. Јед­но од њих је и по­сто­ја­ње ло­го­ра.

Не­прав­де у све­ту нео­гра­ни­че­не мо­ћи Јед­ног мно­ге су и не­из­бе­жне. Жр­тве су за­ко­ни­та по­ја­ва, број оних ко­ји тр­пе че­сто је не­по­знат. До­бро­вољ­не жр­тве, та­ко­ђе. Оне су по­ка­за­тељ до ког је сте­пе­на та­кво дру­штво у свом про­па­да­њу до­шло:

„Ме­не је суд­би­на от­пра­ви­ла у из­гнан­ство

да пре­мо­стим вре­ме и ра­то­бор­не крај­но­сти,

да ис­па­штам три­јумф мо­јих не­при­ја­те­ља и

да бу­дем бо­љи… Јер, ме­не су ра­но под­у­чи­ли

ве­шти­ни опра­шта­ња и чу­ва­њу ра­до­сти.“(14)

Та­ко пи­ше Ева­гри­је ца­ру Ју­ли­ја­ну ко­ји га је за­то­чио на цр­но­мор­ској оба­ли по­што му је прет­ход­но убио оца и бра­ћу… Он је жр­тва ко­ја пра­шта! Тим чи­ном он над­ви­су­је дик­та­то­ра.

Брод лу­да­ка је сим­бол јед­ног све­та у ко­ме три­јум­фу­је бе­сми­сао и зло. Пе­сник Алек­сан­дар Лу­кић као ал­тер­на­ти­ву та­квом све­ту ну­ди ра­дост и ле­по­ту. Чо­век тре­ба са­мо да учи­ни на­пор и да их узме.

VII

Док је у Евро­пи пе­снич­ки глас по­диг­нут, че­сто до­ве­ден до кри­ка, у Ра­мон­да­ма је сми­рен, као на пра­гу не­ког оза­ре­ња. Про­ме­на те­ма­ти­ке усло­ви­ла је дру­га­чи­ји тон, ис­ка­зе о про­ма­ша­ји­ма Евро­пе сме­ни­ли су мир­ни и ста­ло­же­ни, реч је оног ко­ји зна и ви­ше не сум­ња. Нај­зад, иде­ја о ства­ра­ла­штву као нај­ве­ћем да­ру и ис­ку­пље­њу, ба­ци­ла је у за­се­нак те­шку ствар­ност пе­сни­ко­вог вре­ме­на. Ства­ра­ла­штвом мо­же да се ба­ви са­мо ду­хов­но сло­бо­дан чо­век.

У овој по­е­ми, Лу­кић је тра­жио ду­бље зна­ке по­сто­ја­ња, раз­ло­ге ко­ји чо­ве­ка ве­жу за жи­вот. На по­чет­ку, ту је по­ро­дич­ни дом, се­ћа­ње на оца, мај­ку, сли­ке из де­тињ­ства. По­ди­вља­јој исто­ри­ји су­прот­ста­вље­на је про­шлост, на пр­вом ме­сту лич­на а он­да и по­ро­дич­на. Чо­век у пе­сни­ко­вој ви­зи­ји, мо­ра да зна сво­је ко­ре­не ка­ко се не би из­гу­био у та­ми вре­ме­на. Сто­га су ту гро­бља, нај­си­гур­ни­ји знак. По­ро­дич­на гро­бља су „веч­не та­пи­је“. Про­шлост од­сли­ка­ва чо­ве­ка али је исто­вре­ме­но и пу­то­каз.

За­ми­шље­но но­во дру­штво со­ци­ја­ли­зма оства­ре­но у ис­точ­но­е­вроп­ским зе­мља­ма по­ка­за­ло је сла­бост већ на по­чет­ку. Ство­ре­но си­лом, огра­ни­чи­ло је сло­бо­ду и пра­во чо­ве­ка на лич­ну сре­ћу. Ства­ра­ла­штво у ко­је се за­кли­ња­ло, ни­је по­ста­ло ра­дост већ те­рет и про­клет­ство:

„Ар­хи­пе­лаг и Исто­ри­ја су кре­ну­ли кри­вим пу­тем;

еко­но­ми­ја и по­ре­дак им ни­је до­нео до­бит,

пот­па­ли­ли су ва­тру, и раз­го­ре­ли

око­ли­ну, Бог им је од­у­зео све­тло –

зар ни­шта не ви­де!“(15)

До ства­ра­ла­штва се не мо­же до­ћи за­о­би­ла­же­њем исти­не и прав­де. Твор­ци­ма „но­вог дру­штва“ пак „до исти­не је ста­ло ко­ли­ко и до лањ­ског сне­га!“

А ако исти­не не­ма, не­ма ни сло­бо­де. Та­кво дру­штво осу­ђе­но је на про­паст.

Нај­ви­ши об­лик ства­ра­ла­штва за пе­сни­ка је по­е­зи­ја. Она је нај­бли­жа Ду­ху, а ства­ра­лац от­кри­ћу тај­не. Ако је ис­пу­нио све усло­ве, мо­же се ре­ћи да је сте­као пра­во да го­во­ри. Је­дан од усло­ва је да не сме ла­га­ти:

„Пи­сао сам и још увек пи­шем оно што зо­ву

по­е­зи­ја, зна­ју­ћи да не смем ла­га­ти;

го­ним ма­глу да не би ни­ког на­са­ма­ри­ла.“(16)

Да би мо­гла да вр­ши ту ве­ли­ку ми­си­ју при­бли­жа­ва­ња чо­ве­ка ду­хов­ном, по­е­зи­ја не сме да

„че­ка вра­го­ве, ни да не­ко по­ву­че

за­ве­се вре­ме­на! Ни да го­ли­ша­ви пти­ћи

у гне­зду до­би­ју пер­је. Ни ве­ли­ког

чи­ста­ча пра­ши­не и уста­ја­ло­сти. Она је чи­стач!“(17)

Ве­ра у жи­во­то­дав­ну моћ по­е­зи­је, у ма­гиј­ску и ис­це­ли­тељ­ску сна­гу ре­чи, др­жи пе­сни­ка на пра­вом пу­ту, бра­ни га од зле сва­ко­дне­ви­це и по­ма­же му да ис­пу­ни сво­ју људ­ску ми­си­ју. Иако скрај­ну­та на мар­ги­ну зби­ва­ња, за­по­ста­вље­на од ма­ло­ду­шне ве­ћи­не, пра­ва по­е­зи­ја ни­је из­не­ве­ри­ла чо­ве­ка. Она је увек ту, спрем­на да га уве­де у све­тлост. По­треб­но је са­мо да јој се обра­ти:

„Та­ко и по­е­зи­ја, као бар­ски чу­до­тво­рац,

од ни­че­га ства­ра пит­ко пи­ће.

Не пре­тва­ра ви­но у во­ду, већ од во­де

ра­дост за оне ко­ји ва­свек про­ве­до­ше у че­ка­њу.“(18)

По­сле ду­ге по­тра­ге по иде­ја­ма европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је у по­след­ња два ве­ка, пе­сник Алек­сан­дар Лу­кић у по­е­ми Ра­мон­де нај­зад је сти­гао у си­гур­ну лу­ку: љу­бав. Пре­ко прав­де и исти­не, ства­ра­ла­штва и по­е­зи­је, сти­же се до ду­хов­ног. А ду­хов­ност је љу­бав, љу­бав за чо­ве­ка и цео свет.

VIII

Спор Алек­сан­дра Лу­ки­ћа са са­вре­ме­ном срп­ском (и свет­ском) по­е­зи­јом огле­да се и у ње­го­вом на­чи­ну ком­по­но­ва­ња пе­сме. Опре­де­љен за са­вре­ме­ну те­ма­ти­ку, ствар­ност вре­ме­на у ко­ме жи­ви и ху­ман од­нос пре­ма чо­ве­ку, ње­гов зах­тев да пе­сни­ци, ако већ има­ју та­лен­та, не пи­шу ко­је­шта, чи­ни се са­свим свр­сис­хо­дан. Том зах­те­ву под­ре­ђе­ни су сви струк­тур­ни еле­мен­ти пе­сме. Те­мат­ски, пред­мет­ни и идеј­ни слој функ­ци­о­ни­шу у прав­цу ства­ра­ња сли­ке све­та са свим ње­го­вим не­до­ма­ше­но­сти­ма ко­је ће иза­зва­ти осу­ду истог у при­ма­о­цу. У том сми­слу, мо­же се го­во­ри­ти о ан­га­жма­ну те по­е­зи­је, али она се, пре све­га

14.Исто, стр.32

15.Алек­сан­дар Лу­кић: Ле­ген­де о Ра­мон­да­ма и ру­жи­ча­стом пе­ску ме­се­че­вог смак­ну­ћа, Про­све­та, Бгд. 1999. стр.7.

16.Исто, стр.51.

17.Исто, стр.64.

18.Исто, стр.66.

ис­цр­пљу­је на пла­ну естет­ског.

Са­вре­ме­ним пе­сни­ци­ма те­шко по­ла­зи за ру­ком да ис­пу­не те зах­те­ве. Не­до­вољ­но по­зна­ва­ње ствар­но­сти и не­до­ста­так ста­ва пре­ма чи­ње­ни­ца­ма жи­во­та од­во­ди их, нај­че­шће, у ло­ка­ли­зам, по­вр­шност, ис­тро­ше­ни есте­ти­зам. За­то срп­ска по­е­зи­ја, оп­те­ре­ће­на још и идеј­но­шћу, ни­је ни мо­гла да по­ста­не зна­ча­јан чи­ни­лац у европ­ској књи­жев­но­сти под крај XX ве­ка.

Лу­ки­ћев став да се др­жи ствар­но­сти и не из­не­ве­ра­ва чи­ње­ни­це, по­ка­зао се ви­ше­стру­ко пло­до­тво­ран.

Сле­де­ћи зах­тев био је из­бор сти­ха. Сло­бод­ни стих на­мет­нуо се као нај­по­год­ни­ји за та­ко за­ми­шље­ну сли­ку све­та у ко­јој на­по­ре­до (и у не­ком од­но­су) ег­зи­сти­ра­ју са­вре­ме­но и исто­риј­ско, уни­вер­зал­но и ло­кал­но, веч­но и про­ла­зно, ци­тат и лир­ски па­саж. Он је зах­те­вао у по­е­зи­ји ве­ро­ват­но нај­те­же: овла­да­ва­ње уну­тра­шњим рит­мом. При­ма­лац ко­ји га не осе­ти, те­шко ће од­го­нет­ну­ти и ви­ше­знач­ност Лу­ки­ће­ве по­е­зи­је. У том све­тлу, ве­за­ном сти­ху оста­ло је са­мо ка­зи­ва­ње јед­но­став­них исти­на. Лу­ки­ћев пе­снич­ки свет пак, ни­је ни јед­но­ста­ван ни лак.

Пе­сни­ку ни то ни­је до­вољ­но. Че­сто сти­хо­ви „скли­зну“ у про­зни ис­каз да би се, по­сле та­квог „ис­па­да“ опет вра­ти­ли пр­во­бит­ном ни­зу. Лу­кић че­сто ис­ти­че да не пра­ви раз­ли­ку из­ме­ђу по­ет­ског и про­зног тек­ста те та­ко до­во­ди у пи­та­ње ка­но­не те­о­ри­је књи­жев­но­сти.

Склон ру­ше­њу све­га око­шта­лог, он гра­ди но­во чи­ји је глав­ни пред­знак ства­ра­лач­ка сло­бо­да. Те­о­риј­ска и фор­мал­на пи­та­ња су ва­жна, али она мо­ра­ју би­ти под­врг­ну­та ма­те­ри­јал­ним чи­ње­ни­ца­ма из ко­јих на­ста­је и но­ва фор­ма и нов ква­ли­тет. Лу­кић сво­га чи­та­о­ца не успа­вљу­је, он од ње­га тра­жи да бу­де уче­сник у ди­ја­ло­гу о про­бле­ми­ма пре­суд­ним за ње­гов и сва­чи­ји жи­вот.

 По­ле­мич­ки тон при­су­тан је и у пе­сни­ко­вом обра­ћа­њу ве­ли­ка­ни­ма европ­ске и свет­ске по­е­зи­је и ми­сли: Т. С. Ели­о­ту, Е. Бо­е­си­ју, Ло­тре­а­мо­ну, До­сто­јев­ском. То обра­ћа­ње иде од су­прот­ста­вља­ња до по­твр­ђи­ва­ња њи­хо­вих ста­во­ва. По­тре­ба за дис­кур­сом (а код Лу­ки­ћа је она на­су­шна) има за циљ, по­ред кул­ту­ро­ло­шког и ег­зи­стен­ци­јал­ни зна­чај. По­сто­ја­ње у са­да­шњем тре­нут­ку зах­те­ва про­ве­ру у про­шло­сти, ако се већ бу­дућ­ност чи­ни ма­гло­ви­та и не­про­зир­на. Но, ипак се не­што да и на­зре­ти. Пе­сник, при­вр­же­ник исти­не мо­ра би­ти по­ма­ло и про­рок. У том сми­слу, за Лу­ки­ћа је уоч­љи­во че­сто ци­ти­ра­ње Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва, ру­ског ре­ли­ги­о­зног ми­сли­о­ца.

Та­ко за­ми­шље­на струк­ту­ра пе­сме до­пу­шта да, по­ред са­вре­ме­ног и исто­риј­ског, у њој бу­ду ин­кор­по­ри­ра­ни еле­мен­ти уни­вер­зал­ног и ло­кал­ног, опет у не­ком од­но­су. Лир­ско на­ла­зи сво­је ме­сто у опи­си­ма при­ро­де или ево­ка­ци­ји не­ке чи­ње­ни­це из про­шло­сти. Све то до­при­но­си пу­но­ћи Лу­ки­ће­ве пе­сме, уоч­љи­вој пре­по­зна­тљи­во­сти у са­вре­ме­ној срп­ској по­е­зи­ји.

Ме­ста нео­д­ре­ђе­но­сти, бит­на за пе­сму, на­ста­ју из од­но­са ма­те­ри­јал­них чи­ње­ни­ца и по­ру­ка ко­је из њих ема­ни­ра­ју. Про­тив­ник ма­гло­ви­то­сти и ис­пра­зног есте­ти­зи­ра­ња, Лу­кић ће ра­ди­је жр­тво­ва­ти не­ко зна­че­ње са­мо да би остао ја­сан. Али у су­да­ру иде­ја, не мо­же се увек пред­ви­де­ти ис­ход. Оно што оста­не као „ви­шак“, си­гур­но је до­би­так за по­е­зи­ју.

Нај­зад, зре­лост, со­фи­сти­ци­ра­ност и те­жи­на Лу­ки­ће­вог сти­ха, ре­зул­тат је сло­же­но­сти и ви­ше­знач­но­сти ње­го­вог пе­снич­ког све­та. Пе­сник га је ства­рао ма­ло по ма­ло, упор­но на­пре­ду­ју­ћи ка ду­хов­но­сти. Са­да су и пе­сник и ње­гов свет ве­ли­ка и не­за­о­би­ла­зна књи­жев­на чи­ње­ни­ца у срп­ској по­е­зи­ји.

ДВА СТИ­ХА ИЗ ПО­Е­МЕ „БРОД ЛУ­ДА­КА“ АЛЕК­САН­ДРА ЛУ­КИ­ЋА

Да је са­ма ствар­ност то­та­ли­тар­них си­сте­ма у ис­точ­но­е­вроп­ским зе­мља­ма до­вољ­на за пе­снич­ки свет Алек­сан­дра Лу­ки­ћа, мо­же се ви­де­ти на при­ме­ру ана­ли­зе два сти­ха из ње­го­ве по­е­ме Брод лу­да­ка. Мо­гу се узе­ти и дру­ги сти­хо­ви и ре­зул­тат ће би­ти исти. Лу­ки­ће­ва по­е­зи­ја, ду­бо­ко уко­ре­ње­на у тој ствар­но­сти, на­сто­ји да ње­ну те­жи­ну и по­гу­бан ути­цај на по­је­дин­ца ис­ка­же ви­со­ко со­фи­сти­ци­ра­ним по­ет­ским из­ра­зом. По то­ме ње­го­ве по­е­ме сто­је у са­мом вр­ху европ­ског пе­сни­штва са том те­ма­ти­ком.

„На во­ло­ви­ма су до­ву­кли гло­ма­зну ло­ко­мо­ти­ву

ре­во­лу­ци­је, на по­след­њу ста­ни­цу“.(1)

Ра­ши­ре­но ми­шље­ње, ка­сни­је је пре­ра­сло у сло­ган, да су ре­во­лу­ци­је ло­ко­мо­ти­ве исто­ри­је, сто­ји у осно­ви ових сти­хо­ва. У ње­го­вој по­за­ди­ни је док­три­на: ди­је­лек­тич­ки ма­те­ри­ја­ли­зам. Да мно­штво кван­ти­та­тив­них про­ме­на не мо­ра увек до­ве­сти до ква­ли­та­тив­них, та­ко­ђе је по­зна­то. Узми­мо за при­мер две нај­ве­ће: Ве­ли­ку Фран­цу­ску и Ок­то­бар­ску ре­во­лу­ци­ју. За­сно­ва­не на на­сил­ној про­ме­ни дру­штве­них си­сте­ма, ни­су ус­пе­ле да из­бег­ну слу­чај­не жр­тве и ти­ме до­ве­ле у пи­та­ње свој етич­ки сми­сао. У овим Лу­ки­ће­вим сти­хо­ви­ма, ви­дљив је пе­сни­ков став: он не пе­ва о би­ло че­му, не­го о јед­ном кључ­ном пи­та­њу: од­но­су ре­во­лу­ци­је и исто­ри­је где је по­је­ди­нац на мар­ги­ни чи­ме зна­чај ових сти­хо­ва до­би­ја на те­жи­ни.

По­чет­на син­таг­ма „На во­ло­ви­ма“, по­ред упу­ћи­ва­ња на ру­рал­ну и при­зем­ну, дик­ти­ра при­ро­ду на­ред­них ис­ка­за ко­ји мо­ра­ју би­ти у ду­ху по­чет­ног ка­ко би ути­сак био пот­пун. Ко су ти ко­ји су на во­ло­ви­ма до­ву­кли ло­ко­мо­ти­ву? Они су у на­зна­ци, без­о­блич­на ма­са што још ја­че ис­ти­че њи­хо­ву ту­пост и про­ма­ше­ност ци­ља. Асо­ци­ја­ци­ја на ан­то­ло­гиј­ску сце­ну из Злих ду­хо­ва До­сто­јев­ског, где по­сле по­ра­за сво­јих иде­ја со­ци­ја­ли­сти Пе­тра Вер­хо­вен­ског од­ла­зе са има­ња спа­хи­ни­це Ста­вро­ги­не, по бла­ту и по­ред во­лов­ских ко­ла, не са­мо да је уме­сна не­го го­во­ри о кра­ју свих уто­пи­ја. Ти­ме пра­вед­ни зах­те­ви за про­ме­ном дру­штве­них од­но­са ни­су ста­вље­ни ад ак­та, са­мо су де­стру­и­ра­на сред­ства ко­ји­ма се до тих ци­ље­ва тре­ба­ло сти­ћи.

Цео из­раз „На во­ло­ви­ма су до­ву­кли гло­ма­зну ло­ко­мо­ти­ву“, зна­чај­ног над­ре­ал­ног на­бо­ја што је јед­но од сред­ста­ва Лу­ки­ће­вог оне­о­би­ча­ва­ња кон­крет­не ствар­но­сти, не обез­бе­ђу­је ви­сок по­ет­ски до­мет. Оста­је на ни­воу сна­жне де­скрип­тив­не сли­ке, ма­кар и над­ре­ал­не. За осва­ја­ње пра­вих по­ет­ских про­сто­ра, као и ког­ни­тив­них са­зна­ња, по­тре­бан је друк­чи­ји при­ступ и Лу­кић га са ла­ко­ћом по­сти­же.

Пре­о­крет на­ста­је кад на сце­ну сту­пи сим­бо­лич­ко опи­си­ва­ње. Ко­ри­шће­ње сим­бо­ла као го­то­вих фи­гу­ра, плод је кра­ја два­де­се­тог ве­ка. Лу­ки­ћу је до­вољ­но да по­ред на­ве­де­ног из­ра­за ста­ви реч ре­во­лу­ци­ја па да цео из­раз до­би­је дру­ги сми­сао. При­ма­лац ви­ше не­ма сли­ку гло­ма­зне ло­ко­мо­ти­ве, не­го је са­да то по­крет ре­во­лу­ци­о­нар­них ма­са но­ше­них не­ре­дом, бе­сом и уни­шта­ва­њем. По­ме­ра­ње зна­че­ња на свим ни­во­и­ма, до­но­си нов ква­ли­тет: исто­ри­ја ви­ше ни­је иди­лич­на ни­ти су ре­во­лу­ци­је ње­не ло­ко­мо­ти­ве јер у Лу­ки­ће­вој ху­ма­ни­стич­кој ви­зи­ји не до­но­се ни­шта до­бро сем уни­ште­ња и смр­ти. Они „не­ви­дљи­ви“ што су ту ло­ко­мо­ти­ву до­ву­кли на не­при­ме­ре­ним во­лов­ским ко­ли­ма, сад су је оста­ви­ли на по­след­њу ста­ни­цу. Та­ко је и чу­ве­ни сло­ган о ре­во­лу­ци­ја­ма као ло­ко­мо­ти­ва­ма исто­ри­је де­стру­и­ран: до људ­ске сло­бо­де и на­прет­ка за све мо­ра се до­ћи дру­гим пу­тем.

Алек­сан­дар Лу­кић ху­ма­ни­ста, си­гур­но ве­ру­је у крај исто­ри­је што ће озна­чи­ти за­вр­ше­так људ­ских пат­њи и не­сре­ћа. Ње­го­ва по­е­зи­ја, окре­ну­та ве­чи­тој иде­ји људ­ске сло­бо­де, у сво­јој осно­ви сто­ји на прав­ди и исти­ни. Оту­да на­ста­ју и по­ет­ски до­ме­ти, че­сто без по­ре­ђе­ња у на­шој по­е­зи­ји.