Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина».

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

понедељак, 14. април 2008.

Šta je poezija, ako ne izražava stav pesnika? Ništa.

(AMBLEM TAJNOG PISMA SVETA  (00002)) - Šta je poezija, ako ne izražava stav pesnika? Ništa. Ja bih rekao, lupanje u kantu. Pesnik bez stava, nije ništa drugo do onaj krastavac usred bašte bratstva prezrelih krastavaca koji se radja cveta, zri, da bi istrulio. Ta tužna sudbina nije zaobišla mnogobrojne iluzioniste. Pišući stihove za knjigu pesama Jaspis, po ko zna koji put sam se približio ambisu - ponoru bezdane umetnosti. Ta poezija predstavlja premošćavanje ponora. Mora da sam podsećao u tim retkim časovima nadahnuća na mineral koji se u dodiru sa svetlošću rasprskava i sagoreva, nestaje. Žiške su pale u ponor. Mislio sam da sam pobedio!? Ali slaviti nisam imao šta. Preda mnom se otvorio novi ponor. Shvatio sam, da je taj novi ponor moja nagrada za pisanje. Da sam je, itekako zaslužio. Taj koncert sa jajetom, meni nije apsurdan. Stihovi su veza sa bogovima i vremenom, sa Padom i dvotaktnim motorima, sa govorom maslina i parobroda, sa cijukom tek okoćenih mišića.
Večnost je rodjena na djubrištu. Osećao sam to još u bubnju matere, pre no što sam ugledao svet, koji je bio slika i prilika ratnog logora. Nezadovoljan životom koji inače vodim, družim se sa duhovima. Pisao sam i još uvek pišem ono što zovu poezija, znajući da ne smem lagati: gonim maglu da ne bi nikog nasamarila. Poezija se saznaje samo poezijom.Moje srce vuče istina svetlija od piva. Večnost koja stiže svaku stvar da dirne, svako zlatno zrnce da spasi.
Poezija nije manje besmrtna od duše. U snazi poezije ili u poeziji snage čovek obitava, u budnom duhu – koji nema početka ni kraja – ona nalazi izlaze, ali je najzanosnija ona slavina kojom otiče, koja se zove Genije. Poezija ne čeka vragove, ni da neko povuče zavese vremena! Ni da golišavi ptići u gnezdu dobiju perje. Ni velikog čistača prašine i ustajalosti. Ona je čistač. Pesnik ne treba da traži bolje zanimanje od onog što je zaista proživeo: to je dovoljno za pisca suštinske de-konstrukcije. Poezija ima nepresušne izvore i treba ih iznova otkrivati. Onde gde nema ni pomena o izvorima. Eto, šta me je gonilo da razmišljam da je došlo vreme da se skinu obrazine osrednjih pesnika sa lica malenih ljudi, sićušnih prasećih očiju, što su kroz književnost i sofistiku, uvodili narode u ogromne učionice apsurda. Srpska poezija druge polovine XX veka vrvi od zalutalih putnika u književnosti. Ti zalutali putnici, sakriveni i medju najhvaljenijim piscima, nisu shvatili da je pesnik najrentabilnije Božje otkriće, da su pesnik i Bog više nego sam Bog. Poezija nije u Ocu, niti u Sinu, već u Duhu, i stoga izlazi iz okova Starog i Novog zaveta. U poeziji se ništa ne pokazuje Odozgo. Duh nema svoje spise i ne poznaje pouke. I nema svoje tutore, oličene u sveštenicima, ideolozima ili nazovi kritičarima. Besede, dekreti i testamenti bacaju prašinu u oči. Testamentima su se najviše radovali prazne glave, advokati i zalutali putnici u srpskoj književnosti. Gledao sam zalutale putnike kako se otimaju o to nasledje. Ljudski je priznati da sam patio umesto njih. Bio sam sit logorskih propovedaonica, sa kojih se sa lakoćom pljuje na sve ono što je izvan bodljikavih žica (države), u partijskom klubu okupljenih oko ambicija što poradjaju despota, mrtvog bratstva, s gadjenjem svakodnevno gledam kako defiluju senzacije korisnog grozda izdavača, urednici bez lica, čiji je duh prevashodno trpezarijski, po meri i ukusu Uprave logora. Vredi li govoriti, da najmoćniji izdavači u nas još uvek služe podupiranju delimičnih istina? Statističkim karikaturama.
Hoće li ko to da čuje? Naša Itaka je ogrezla u sramoti gušćoj od vaginalnog korova. Ne mogu da se načudim – je li to zaista moj zavičaj? Dokle će se ovde gajiti strahopoštovanja umesto časti i ponosa? Ja nastojim da moj pravi zavičaj bude Svetlost i Istina. Da svako rodjen u svetlosti, ima pravo da brani vid i vidljivost, oblik stvoren. Ne mogu otrpeti mulj, u koji tonu porodice, Orfej, Odisej, zemljoradnici i stari običaji. Parlament, gde prazne reči guše kao udav. Ne mogu preskočiti taj cirkus, tu stihiju (istorije) – sve to, linearni tok, jer me zaokružuje kao jodoform. Ne privlače me parade, ma gde da se održavaju, ni grbovi ni zastave, već grobovi, jer kraj njih ima više tišine, više uslova za razmišljanje i istine. Sa trideset godina čovek je u punoj snazi, sa četdeset – dovoljno razborit, sa pedeset – može dati dobar savet, sa šesdeset – za starenje, sa sedamdeset – sed je, sa osamdeset – u punoj starosti, u devedesetoj pogrbljen i podseća: O mrtvima sve najbolje. Iako ta izreka ima i drugu polovinu: Prvih četrdeset dana održavajte pomen, a posle govoriti sve s obzirom na punu istinu. Meni nije bilo potrebno da pozajmljujem stihove iz drevnih pesama Srba, Rusa ili Kineza, da bih stvarno izrazio istinu. Imao sam strpljenja da sačekam da me probudi cvetanje krompira. A potom da spoznam da svako usamljeno drvo preko reke na bregu, na padinama kadifenim, jasnije je od stotina knjiga pesnika koje su mladići progutali u mladosti, računajući i knjige onih koje istoričari poezije svetske, evropske i nacionalne ubrajaju u važnije. Usamljeno stablo preko reke na bregu nije bilo samo od onog trenutka kada sam ga obuhvatio pogledom i udubio se u njega. Samoća me je gonila da postavljam i odgovaram na pitanja. Kad pesnik može da piše sve, o svemu, zašto da piše koješta? Postoji progres duše, i u njega se moramo pouzdati do kraja. Ono što je u srpskoj ili balkanskoj poeziji bilo lepo i primamljivo, treba i mora da se zameni i istisne samo nečim lepšim i tako dalje sve lepšim od lepšega do u večnost! Pesnik na ovom svetu mora da zna da ima barem nekoliko svedoka koji imaju mnogo prijatelja, ali da njegova patnja nema prijatelja.
Mene ne oduševljava kolektivni napor za ustoličenjem tzv. velikog umetnika. Ta bleda kontura obezduhovljenosti, ima alternativu. Poeziju bezdane umetnosti.
Ako pesnik ne izražava istinu, onda tu ne može biti govora o stvaralačkoj ličnosti. Ako nije spreman na žrtvu, neka batali pisanje. Malo je umetnika koji poznaju svoju ulogu. Svest o tome da su različiti, da je lekovit svaki trenutak u kome pospešuju različitost. Luksuz je imati na današnji dan iluziju o velikom umetniku, „princu poezije“. Naša književnost ima tu potrebu da stvara takvu iluziju. Pesnik bez neophodne hrabrosti da se suoči sa samim sobom, sa društvom, sa prošlim i budućim, sa svetom kome pripada, jedva da je noćna pesma slavuja, ponavljanje opštih aksioma unedogled, pljuvanje po sopstvenom licu. Čemu to služi? Koga to može radovati, osim činovnika političke piramide? Pesnik je odgovoran sebi. Pre i posle svega on se mora uzdati u svoje poslanje. Tako bi moralo biti u srpskoj poeziji juče, danas, sutra. U takvom kolu, stvaralačke ličnosti, duboki inidvidualisti nemaju šta da traže. Tome sam se učio, i još uvek učim. Poezija nema koga da izda. Treba da se zna da gadjenje koje mi dolazi od iluzionista i prezrelih krastavaca u sveukupnoj nesavršenosti, iz časa u čas postaje podsticajno. Poezija me ispunjava. Ja znam da sreća nije najvažnija stvar u životu, jer čovek ne živi zato da bi bio srećan. Umetnost je odvratna i grešna kad umetnik izražava sitne i sopstveničke interese. Na kraju, znanje ne treba precenjivati, patnju ne treba potcenjivati*...

Aleksandar Lukić

_____
*Preliminarno štampano u knj. časopisu BESTSELER (2007)

Нема коментара: